Почеци и ширење будизма након Будине смрти
Након смрти Буде Шакјамунија, око 483. године пре Христа, будистичка заједница, позната као Сангха, почела је да се шири. У почетку је Сангха била уједињена у свом тумачењу Будиних учења, фокусирајући се на постизање нирване кроз етичко понашање, медитацију и мудрост. Будина учења су се преносила усменом традицијом, кроз памћење и рецитовање монаха, што је довело до Првог будистичког сабора у Раџагрихи, чији је циљ био да се успоставе канонски текстови и дисциплинарна правила.
Први расколи и појава стхавираваде и махасангхике
Први значајнији расколи унутар Сангхе почели су да се јављају око стотину година након Будине смрти, током Другог будистичког сабора у Вајшалију. Главни предмет спора била су тумачења Винаје, монашког кодекса дисциплине. Неке групе су желеле строже придржавање правила, док су друге заговарале флексибилнији приступ. То је довело до поделе на две главне групе: стхавираваду (старији) и махасангхику (велика заједница). Ове две школе представљале су прве доктринарне разлике унутар будизма.
Развој стхавираваде и њена суштина
Стхавиравада школа, која се сматра ортодокснијом, наглашавала је индивидуално ослобођење и постизање статуса архата – просветљеног бића које је достигло нирвану и ослободило се круга препорађања. Они су се строго држали Будиних оригиналних учења и монашке дисциплине. Временом су се из стхавираваде развиле многе под-школе, попут сарвастиваде и вибхађаваде, које су се разликовале у нијансама доктрине, посебно у погледу природе дарми (елемената постојања) и перцепције времена.
Карактеристике махасангхике и њен утицај
Махасангхика се одликовала либералнијим ставовима у погледу монашке дисциплине и тумачења Будиних учења. Они су веровали да је Буда био трансцендентније биће и да су бодхисатве (бића просветљења) имале важнију улогу у помагању другима да постигну просветљење. Ова школа је касније одиграла кључну улогу у развоју махајана будизма, посебно кроз свој нагласак на идеалу бодхисатве и универзалном спасењу.
Појава нових школа након Трећег сабора
Након Трећег будистичког сабора, одржаног под покровитељством цара Ашоке у 3. веку пре Христа, дошло је до даље фрагментације у будистичкој мисли. Иако је Ашока покушао да уједини Сангху и пошаље мисионаре широм Азије, развој различитих тумачења довео је до појаве бројних, често мањих, доктринарних школа. Процењује се да је постојало између 18 и 20 главних раних будистичких школа, свака са својим специфичним тумачењима Будиних учења.
Значај сарвастиваде и њена филозофија
Једна од најутицајнијих раних школа из оквира стхавираваде била је сарвастивада. Ова школа је тврдила да све дарме (елементи постојања) постоје у сва три времена – прошлости, садашњости и будућности. Ово доктринарно становиште, иако комплексно, имало је значајан утицај на каснији развој будистичке филозофије, посебно у Абидарма литератури, која је представљала детаљну анализу феномена и људског искуства.
Разлике у тумачењу дарми и „јаства“
Ране школе су се такође разликовале у свом разумевању природе дарми и концепта анатте (не-јаства). Док су се сви слагали да нема трајног „ја“, неке школе су веровале у постојање одређених суптилних елемената који прелазе из једног живота у други (нпр. пудгала у пудгалавада школи), што је било у супротности са учењем о непостојању трајне душе. Ове дебате биле су кључне за обликовање онтолошких и метафизичких ставова у раном будизму.
Абидарма: систематизација знања
Већина раних школа је развила своје сопствене Абидарме, збирке систематизованог филозофског и психолошког знања. Абидарма је имала за циљ да детаљно анализира и класификује све феномене постојања, објашњавајући их кроз систем дарми. Ови текстови су представљали значајан интелектуални напор и показивали су различите приступе појединих школа у разумевању Будиних дубљих учења.
Улога Ашоке и његов утицај на ширење школа
Цар Ашока, велики покровитељ будизма, имао је кључну улогу у ширењу будизма изван Индије. Иако је његова намера била да уједини Сангху, његови мисионарски напори су такође допринели ширењу различитих школа у различите регионе. На пример, стхавиравада је постала доминантна на Шри Ланки (касније се развија у тераваду), док су друге школе процветале у централној Азији и Кини, утирући пут за даљи развој будистичких традиција.
Наслеђе раних школа и њихов утицај на савремени будизам
Ране доктринарне школе будизма, иако многе од њих више не постоје као засебне традиције, оставиле су неизбрисив траг на развој будистичке мисли и праксе. Њихове дебате о филозофским, метафизичким и монашким питањима поставиле су темеље за каснији развој тераваде и махајане, две главне гране будизма које данас постоје. Њихови текстови и анализе и даље су предмет проучавања и инспирације за будистичке учењаке и практичаре широм света.
Нема коментара:
Постави коментар