Мартин Бубер (1878–1965) био је утицајни аустријско-израелски филозоф, теолог и писац, најпознатији по својој филозофији дијалога. Рођен је у Бечу, а одрастао је у Лембергу (данашњи Лавов, Украјина) код својих деде и бабе, који су имали значајан утицај на његово рано образовање. Његов деда, Соломон Бубер, био је познати научник хебрејске књижевности. Иако је потицао из ортодоксне јеврејске породице, Бубер се у младости окренуо секуларним студијама филозофије, уписујући се на универзитете у Бечу, Берлину, Лајпцигу и Цириху, где је изучавао филозофију, историју уметности и германистику.
Ангажовање у ционизму и проучавање хасидизма
Бубер се 1898. године придружио ционистичком покрету, учествујући на конгресима и у организационом раду. Иако је подржавао ционизам, његов приступ је био више усмерен на културну обнову и успостављање јеврејског културног центра у Палестини, него на искључиво политичку државност. Посебно га је фасцинирао хасидизам, јеврејски мистични покрет 18. века, који је сматрао извором исцелитељске моћи за савремено човечанство. Посветио је пет година проучавању хасидизма, објављујући касније збирке хасидских прича и легенди које су значајно утицале на ширење овог учења на Западу.
Филозофија дијалога: "Ја и Ти"
Најпознатије Буберово дело је „Ја и Ти“ (нем. Ich und Du), објављено 1923. године, које представља темељ његове филозофије дијалога. У овој књизи, Бубер разликује два основна начина постојања и односа човека према свету:
- Ја-Оно (Ich-Es) однос: Карактерише га интеракција са објектима или људима као средствима за постизање циља, као нечим што се може анализирати, користити или искусити. У овом односу, „Оно“ је објекат, а „Ја“ остаје субјекат који посматра и манипулише. Овај однос је неопходан за свакодневни живот и научна истраживања.
- Ја-Ти (Ich-Du) однос: Представља истински сусрет, директну и обострану релацију у којој се друго биће или предмет не доживљава као објекат, већ као целовито и јединствено „Ти“. Овај однос подразумева међусобно признање, поштовање и потпуно присуство. За Бубера, прави дијалог се одвија управо у овом „Ја-Ти“ односу, где се „Ја“ и „Ти“ међусобно обликују.
Бубер је сматрао да се најпотпунији „Ја-Ти“ однос остварује у сусрету са „Вечним Ти“, што је за њега била Бог.
Живот у Немачкој и емиграција у Палестину
Тридесетих година 20. века, Мартин Бубер је постао почасни професор на Универзитету у Франкфурту на Мајни. Међутим, након доласка Адолфа Хитлера на власт 1933. године, Бубер је поднео оставку у знак протеста. У условима све веће дискриминације и забране јеврејског образовања, основао је Централни уред за јеврејско образовање одраслих. Године 1938, суочен са нацистичким притиском, Бубер је емигрирао у британски Мандат над Палестином (данашњи Израел), где је постао професор социјалне филозофије на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, предајући до 1951. године.
Политички ангажман и превод Библије
У Палестини, а касније и у Израелу, Бубер је био активан у јавном животу. Залагао се за мирно решење арапско-јеврејских спорова и био је снажан заговорник заједничке арапско-израелске државе, што је била непопуларна позиција међу многим његовим савременицима. Заједно са Францом Розенцвајгом, Бубер је радио на значајном преводу хебрејске Библије на немачки језик, што је био велики подухват који је трајао годинама и имао је дубок утицај на библијске студије.
Утицај и наслеђе
Мартин Бубер је умро у Јерусалиму 1965. године, оставивши за собом богато филозофско и теолошко наслеђе. Његова филозофија дијалога извршила је дубок утицај не само на филозофију религије и егзистенцијализам, већ и на психологију, социологију и педагогију. Његови увиди о значају истинског сусрета између људи и између човека и Бога наставили су да инспиришу многе мислиоце у 20. и 21. веку, како јеврејске тако и хришћанске. Сматра се једним од најважнијих јеврејских филозофа 20. века.
Нема коментара:
Постави коментар