Подељена мишљења иранске дијаспоре о променама у Ирану
Недавни, брзо променљиви сукоб између Израела и Ирана, у који су се САД недавно умешале нападима на иранска нуклеарна постројења, изазвао је мешовита осећања – укључујући страх и неизвесност – међу многим припадницима иранске дијаспоре у Америци. Фариба Паџо, 45-годишња докторанткиња из Детроита, рођена и одрасла у Ирану, наглашава да „ирански народ заслужује демократију и слободу“, али сматра да се „права промена не може постићи страним војним нападима, пројектилима и бомбама. Историја је показала да се демократија не доноси силом.“ Ана В. Ескамани, посланица у Представничком дому Флориде и ћерка иранских имиграната, истиче сложеност ситуације: „Мислим да је већина дијаспоре уједињена у жељи да види другачију владу у Ирану и демократију у Ирану, али смо такође веома забринути за здравље и безбедност наших најближих и утицај на недужне цивиле.“ Док неки подржавају дипломатију, други се надају да војна акција може довести до свргавања иранске владе, што ствара поделе унутар саме дијаспоре.
Страх за породицу и разлике у ставовима
За оне који имају рођаке у Ирану, овај период је био посебно интензиван. Фариба Паџо описује како су она и њена мајка биле забринуте за њеног деду у Техерану, који се у почетку није могао евакуисати, али је касније успео. „Моје срце није узнемирено као што је било“ након примирја, рекла је Паџо, која је два пута хапшена у Ирану као новинарка, наглашавајући да све промене у земљи треба да буду одлука самог иранског народа. „Не желимо да нам доносите демократију својим бомбама. То је наш посао. Ми то радимо.“ С друге стране, Шарона Назаријан, градоначелница Беверли Хилса и јеврејска имигранткиња из Ирана, одлучно је бранила израелску одлуку о нападу, наглашавајући да „нуклеарно наоружани ирански режим представља озбиљну опасност“ и да је акција Израела била превентивни напор. Ипак, и она се слаже да „права промена у Ирану мора доћи од његовог народа.“
Емоционални немир и позив на унутрашње промене
Рахел Сумек, Јеврејка иранског порекла из Лос Анђелеса, чија породица живи и у Ирану и у Израелу, каже да се многи у иранској дијаспори у САД залажу за рат јер желе промену режима. Међутим, она се моли за „више слободе и ослобођења за народ Ирана“, али истовремено истиче да „ако нас је историја нечему научила, то је да на Блиском истоку саме бомбе нису начин за стварање трајног мира. Све је ово хаотично, збуњујуће и слојевито.“ Елика Дадсетан из Масачусетса, када је видела да су САД напале Иран, помислила је: „Нико у овоме не добија.“ За њу, промене морају доћи изнутра: „Желимо да направимо ту промену. Желимо то да урадимо интерно. Не желимо да нам то буде наметнуто, а посебно не са места попут Израела или САД, и не овако, не путем бомбардовања.“ Усред туге, беса и сломљеног срца због немогућности да добије информације од неких рођака у Ирану, Дадсетан поручује: „Ми смо отпорни. Прегураћемо ово, само што ће, нажалост, бити много бола пре него што кроз то прођемо.“
Нема коментара:
Постави коментар