Семјуел Џорџ Фредерик Брендон (енгл. Samuel George Frederick Brandon), познатији као С. Џ. Ф. Брендон, био је истакнути британски свештеник Англиканске цркве и научник компаративне религије и историје. Рођен 1907. године у Девону, у Енглеској, Брендон је оставио значајан траг у академском свету својим радом на пољу историје религија, посебно кроз своје контроверзне теорије о раном хришћанству. Преминуо је 21. октобра 1971. године.
Образовање и каријера
Брендон је дипломирао на Универзитету у Лидсу, а за свештеника је рукоположен 1932. године након обуке у Мирфилду. Седам година је служио као парохијски свештеник пре него што се придружио војсци као капелан током Другог светског рата. Након рата, 1951. године, започео је успешну академску каријеру, поставши професор компаративне религије на Универзитету у Манчестеру, где је остао до своје смрти. Године 1970. изабран је за генералног секретара Међународног удружења за историју религија.
Кључне области истраживања
Брендонов рад се фокусирао на две главне области:
- Рана историја хришћанства: Ово је била његова најконтроверзнија област истраживања. Посебно је заступао тезу о сукобу између јеврејске (Петрове) и паганске (Павлове) фракције у раној Цркви, при чему је Павлова фракција преовладала тек након уништења Јерусалима 70. године нове ере.
- Религија као људски одговор на пролазност времена: Брендон је веровао да је религија фундаментални људски одговор на неизбежан проток времена и проспекте смртности. Ову тезу је развијао у више својих дела.
Контроверзне тезе о Исусу и раном хришћанству
Један од његових најпознатијих и најоспораванијих ставова, који одјекује идејама Хермана Рајмаруса из 18. века, јесте да је историјски Исус био политичка, револуционарна фигура, блиско повезана са јеврејским зилотима, антиримским покретом. Ову тезу је детаљно разрадио у својој књизи "Jesus and the Zealots: A Study of the Political Factor in Primitive Christianity" (1967). Тврдио је да су Римљани распели Исуса због побуне, сматрајући га политички опасним, а не због тога што су га јеврејски лидери видели као претњу свом духовном ауторитету.
Значајна дела
Међу његовим најутицајнијим и најзначајнијим делима издвајају се:
- The Fall of Jerusalem and the Christian Church (1951) – где је први пут изнео своју тезу о сукобу у раном хришћанству.
- Time and Mankind: An Historical and Philosophical Study of Mankind's Attitude to the Phenomena of Change (1954) – где је истраживао улогу времена у религијским системима.
- Man and His Destiny in the Great Religions (1962)
- Creation Legends of the Ancient Near East (1963)
- The Judgment of the Dead: The Idea of Life After Death in the Major Religions (1967)
- Jesus and the Zealots (1967) – његово најчувеније дело.
- The Trial of Jesus of Nazareth (1968)
- Religion in Ancient History: Studies in Ideas, Men, and Events (1969)
- A Dictionary of Comparative Religion (1970) – чији је био главни уредник.
Критика и наслеђе
Брендонове идеје, посебно о Исусу и зилотима, биле су предмет значајних дебата и критика међу библијским научницима и историчарима. Многи су његове теорије сматрали спекулативним и ексцентричним, док су други ценили његов храбар приступ у преиспитивању утврђених наратива.
Допринос историји религија
Упркос контроверзама, Брендон је био изузетно плодан и посвећен научник. Његов рад је допринео развоју компаративне религије као дисциплине, подстичући критичко преиспитивање традиционалних тумачења и отварајући нове путеве за истраживање. Његове студије нису биле ограничене само на хришћанство, већ су обухватале и древне религије Блиског истока, као и широке филозофске концепте попут времена и судбине у различитим верским системима.
Фокус на време и смртност
Брендоново инсистирање на улози времена и смртности као примарних покретача религијског размишљања представљало је значајан допринос. Он је веровао да је људска свест о неизбежности смрти и пролазности живота фундаментални извор религиозних веровања и пракси, од митова о стварању до концепта загробног живота. Ова перспектива му је омогућила да повеже различите верске традиције на дубљем, филозофском нивоу.
Утицај на даља истраживања
Иако његове најуже тезе можда нису универзално прихваћене, Брендонов рад је подстакао даље истраживање односа између историјског контекста и верског развоја. Његово заговарање да се раном хришћанству приступи са непристрасном историјском анализом, чак и када је то довело до неортодоксних закључака, утицало је на генерације научника. Помогао је у учвршћивању историје религија као академске дисциплине која тежи разумевању верских феномена у њиховом социо-културном окружењу.
Трајни значај
Брендоново наслеђе лежи у његовој спремности да изазове конвенционалне погледе и отвори нове перспективе у истраживању религије. Његова дела и даље остају референца за све оне који се баве историјом религија, подсећајући на важност критичког размишљања и темељног истраживања, чак и када се баве осетљивим и дубоко укорењеним верским уверењима. Његов живот и рад представљају пример посвећености разумевању сложености људског духовног искуства.
Нема коментара:
Постави коментар