Комплексност библијских ставова према рату
Библија рат представља као неизбежну стварност људског живота, али садржи различите идеологије. У Старом завету, Бог понекад наређује рат и насиље, као у Поновљеним законима 20, где се налаже прво нуђење мира, а ако се не прихвати, град се поробљава, док су неки непријатељи одређени за тотално уништење. Међутим, постоји и етика праведног поступања са заробљеницима, а рат се тумачи и као Божја казна. Истовремено, пророци попут Михеја и Исаије изражавају наду у време када ће Бог донети мир, а оружје ће се претворити у пољопривредни алат. Рат се види као резултат људске грешности, коју ће Бог на крају претворити у шалом – мир као свеобухватно благостање.
Исус и Нови завет: одбацивање насиља и љубав према непријатељима
Већи део Новог завета написан је у првом веку нове ере, када су Јевреји и рани хришћани били мањина у Римском царству. Римска војна моћ је оштро критикована, а многи рани хришћани одбијали су да служе у римској војсци. Исус Христос, иако не говори конкретно о рату, генерално одбацује насиље. Када Петар покушава да га одбрани мачем, Исус му налаже да га склони јер мач води само ка још већем насиљу (Матеј 26:52). Ово је у складу са његовим учењима попут "блажени су миротворци" или заповестима да се "окрене други образ" и "воле непријатељи". Библија, дакле, нуди оправдање и за рат и за мир/пацифизам, а каснији хришћани су развили концепт "праведног рата" и пацифизма на основу ових идеја, али је Исусово учење о љубави према непријатељима кључни етички оквир.
Ислам: џихад као праведна борба са етичким оквирима
Ислам и муслимани су се појавили у непријатељском окружењу 7. века, уводећи пионирске правне и етичке реформе за вођење рата. Куран и пример пророка Мухамеда успоставили су јасне смернице за ратовање, много пре сличних оквира у другим друштвима. Ислам је увео нови термин, "џихад", уместо уобичајене арапске речи за рат, "харб". Док "харб" означава ратовање уопштено, "џихад" се у исламском учењу дефинише као легитимна, морално оправдана борба, која укључује, али није ограничена на, оружани сукоб. У контексту ратовања, џихад се односи искључиво на борбу за праведан циљ, у оквиру јасних правних и етичких смерница, а не на агресивно ратовање. Пророк Мухамед је од 610. до 622. године практиковао активно ненасиље у Меки, иако су он и његови следбеници трпели прогоне.
Куранске забране и заштита током рата
Курански стихови, попут 2:190, који налажу борбу "само против оних који се боре против тебе", али без прекорачења граница, заједно са хадисима пророка Мухамеда, постављају јасне забране. То укључује забрану напада на цивиле (жене, децу, старце), убијање верских вођа, разарање богомоља, уништавање усева, сечење дрвећа или паљење кућа. Ова учења су муслиманима током историје пружала правне и етичке смернице за ограничавање људске патње изазване ратом.
Јудаизам: мир као идеал, одбрамбени рат као потреба
Јудаизам није пацифистичка религија, али изнад свега цени мир, а молитве за мир су централне у јеврејској литургији. Истовремено, постоји признање потребе за вођењем одбрамбених ратова, али само у оквиру одређених граница. Тора јасно признаје потребу за ратом, а Израелци су се борили у разним биткама током свог путовања кроз пустињу. Међутим, Поновљени закони (12:10) налажу да се у рату чувају од "сваке зле ствари". Прича о Амалику симбол је крајњег зла због напада на небрањене жене и децу. Тора такође наглашава обавезну војну службу, али прописује и четири категорије изузетих: они који нису посветили свој дом, нису окусили плод свог винограда, који су верени или у првој години брака, те они који се плаше. Занимљиво је да краљу Давиду није било дозвољено да гради Храм због његове војне каријере, већ је тај задатак припао његовом сину Соломону, а приликом градње Храма није смело да се користи гвожђе, јер оно симболизује рат, док Храм симболизује мир. Визија мира за цело човечанство даље је развијена у пророчким списима, посебно код Исаије (2:4), који предвиђа доба када ће "мачеве своје прековати у раонике, и копља своја у српове; неће народ на народ подизати мача, нити ће се више учити рату". Мишна, први део Талмуда, уводи концепт "обавезног рата" (milhemet mizvah) за библијске и одбрамбене ратове, као и "дозвољеног рата" (milhemet reshut) који је ширег опсега. Расправе о овим концептима поново су оживеле са повратком ционистичких пионира у Израел у 19. и 20. веку, што је и данас предмет дубоке забринутости и контроверзи за академике и рабине.
Нема коментара:
Постави коментар