Атешгах из Бакуа (азерски: Atəşgah), често називан и "Храм ватре у Бакуу", је религијски комплекс налик на замак који се налази у месту Сурахани, предграђу Бакуа у Азербејџану. То је јединствено место које сведочи о древној традицији обожавања ватре у овом региону, а служио је као светилиште за припаднике различитих вера.
Порекло и историја
Назив "Атешгах" потиче из персијског језика, где "аташ" (آتش) значи "ватра", а "гах" (گاه) "место", што дословно преводи као "Место ватре" или "Кућа ватре". Ово име је веома прикладно, јер се комплекс налази на локацији где су се некада природни гасни извори запалили у контакту са кисеоником, стварајући вечне пламене који су вековима сматрани светим.
Иако тренутна грађевина датира из 17. и 18. века, верује се да је место било свето и коришћено за обожавање ватре много раније, још од пре наше ере. Азербејџан је био део Персијског царства Сасанида, где је зороастризам (религија која поштује ватру као симбол божанске чистоте и мудрости) био државна религија. Многи историчари сматрају да је на овом месту постојао зороастријски храм.
Након арапског освајања и ширења ислама у 7. веку, зороастризам је потиснут, а многи зороастријци су избегли у Индију (где су познати као Парси). Међутим, захваљујући географском положају Азербејџана на Путу свиле, трговци из Индије су наставили да путују кроз овај регион. У 17. и 18. веку, индијски трговци и ходочасници, углавном хиндуисти и Сики (који такође поштују ватру у својим ритуалима), поново су открили ово место са природним пламеновима и почели да граде и обнављају храм.
Архитектура и религијски значај
Атешгах је пентагонални комплекс (петоугаони) са двориштем у центру. У дворишту се налази главни олтарски храм са четири стуба, а око дворишта су ћелије које су служиле као пребивалишта за монахе, аскете и ходочаснике. Изнад улазног портала налази се традиционална гостујућа соба (балахана).
Архитектура храма показује мешавину персијских и индијских стилова. Натписи на храму су пронађени на санскриту и панџабију (индијски језици), као и један на персијском (са граматичким грешкама). Ови натписи потврђују да су храм користили и хиндуисти (помињући божанства попут Ганеше и Шиве) и Сики, поред зороастријанаца.
Храм је функционисао као место обожавања до 19. века. Средином 19. века, због искоришћавања природног гаса у индустријске сврхе, природни пламенови су постепено почели да се гасе. Верујући да је то знак божанског незадовољства, последњи ходочасници су напустили храм. Последњи зороастријски свештеник је наводно отишао 1880. године.
Атешгах данас
Данас, Атешгах из Бакуа више није активно верско светилиште, већ је претворен у музеј 1975. године. Пламенови који се сада виде у храму су вештачки, напајани гасом из Бакуа како би се посетиоцима дочарала некадашња атмосфера.
Атешгах је проглашен државним историјско-архитектонским резерватом и номинован је за УНЕСКО-ву листу светске баштине, што сведочи о његовом огромном културном и историјском значају. Представља јединствено сведочанство о вековној интеракцији различитих култура и религија на трговачким путевима, као и о древној традицији обожавања ватре у "Земљи ватре" – Азербејџану.
Нема коментара:
Постави коментар