Алфари

Алфари (старонордијски: једнина álfr, множина álfar), често преведени као вилењаци, су значајна класа натприродних бића у нордијској митологији и каснијем скандинавском фолклору. Њихова природа је сложена и донекле двосмислена, у распону од доброћудних и лепих фигура до тајанственијих или чак злонамерних ентитета.

Природа и карактеристике:

Алфари се генерално приказују као хуманоиди, понекад се описују као светлећи или блистави, и поседују магичне способности. Њихова прецизна природа често зависи од контекста и специфичне врсте вилењака који се описује.

• Двосмисленост: За разлику од многих других митолошких бића, Алфари пркосе једноставној категоризацији као чисто добри или зли. Могу бити од помоћи и добронамерни, дајући благослове и помоћ, али могу бити и несташни, љубоморни или чак штетни ако се увреде.
• Веза са плодношћу и прецима: Често се повезују са плодношћу, пољопривредним просперитетом и благостањем земље. Неки научници сугеришу везу са поштовањем предака, могуће је да су обожени преци или духови мртвих.
• Лепота и сјај: Посебно су „Светлосни вилењаци“ описани као лепи и блистави.

Класификација вилењака:

Снори Стурлусон, у својој Прозној Еди (13. век), даје најчешћу класификацију, мада она може одражавати касније хришћанске утицаје или систематизацију ранијих, мање крутих веровања:

1. Светли Вилењаци (Љосалфари):
   • Описане су као лепшо од сунца, обитавају у Алфхајму (Вилењачком дому), једном од девет царстава нордијске космологије.
   • Повезују се са светлошћу, плодношћу и потенцијално бенигним утицајима. За Фрејра, бога плодности и просперитета, се каже да поседује Алфхајм.
2. Мрачни Вилењаци (Докалфари):
   • Описују се као становници под земљом (често у хумкама или пећинама) и црњи су од смоле.
   • Њихова природа је двосмисленија; понекад се повезују са рударством, занатством, а могуће и са болешћу или ноћним морама.
   • У каснијим текстовима се често поистовећују са Двергарима (патуљцима), делећи карактеристике попут живота под земљом и вештих ковача. Расправља се о томе да ли су Докалфари првобитно били различити од патуљака или је Снори једноставно користио термин да категоризује подземна бића.

Места становања и царства:

• Алфхајм (Дом вилењака): Ово је царство Светлих вилењака, помиње се као један од девет светова, често виђен као небеско пребивалиште.
• Хумке и брда: Веровало се да многи Алфари, посебно они који подсећају на Докалфаре или опште духове земље, живе у хумкама, брдима, шумама и другим природним обележјима. Ово је појачавало њихову везу са земљом и духовима предака.

Однос са боговима и људима:

• Богови: Алфари се понекад помињу заједно са Асирима (главним пантеоном богова). На пример, каже се да је Фрејр повезан са Алфхајмром. Неке теорије сугеришу могући ранији божански статус или блиску везу са боговима Ванирима (повезаним са плодношћу).
• Људи: Људи су могли да комуницирају са Алфарима, често тако што су им приносили жртве или тражили њихов благослов. Међутим, увреда је могла довести до несреће, болести или врачања.
  • Álfarblót (Жртвовање вилењацима): Постоје докази о приватном, локализованом жртвовању вилењацима, првенствено повезаном са женама и вероватно усмереном на обезбеђивање плодности и породичног просперитета. Овај ритуал се обично изводио у јесен.
  • Тегобе: Болести су понекад приписиване „вилењачким мецима“ (álfaskot), што сугерише да вилењаци могу да нанесу болест.

Каснији фолклор и еволуција:

У каснијем скандинавском и германском фолклору, Алфари су еволуирали у различите облике, често постајући мањи, хировитији или очигледније злонамерни:

• Дански Елефолк или Елвескуд (Вилењачки погођени): Ови су често били женствени, заводљиве и опасне, посебно за мушкарце.
• Норвешки и шведски Хулдерфолк или Витра: Они су сличнији скривеним народом или шумским духовима.
• Енглеске виле: Концепт вилењака допринео је развоју ширег концепта „виле“ у енглеском фолклору.

Алфари представљају фасцинантан аспект нордијске космологије, отелотворујући сложен однос између људи и природног света, видљивог и невидљивог, и благослове и опасности својствене натприродним силама.

Ангсалвор (шведски "ливадски вилењаци") Нилса Бломера (1850)