Свети Атанасије Велики (грч. Ἀθανάσιος; око 298 – 2. мај 373) био је истакнути хришћански теолог, александријски архиепископ и један од најутицајнијих бранилаца православне вере у раном хришћанству. Познат је по својој немилосрдној борби против аријанства, учења које је порицало Христову божанственост. Његова истрајност и доследност у одбрани Никејског симбола вере донеле су му назив "Атанасије против света" (Athanasius Contra Mundum).
Рани живот и образовање
Атанасије је рођен у Александрији, Египат, вероватно у хришћанској породици. Добио је темељно образовање, укључујући реторику, грчку филозофију и хришћанску теологију. Као ђакон, постао је секретар и близак сарадник aлександријског архиепископа Александра, од кога је научио многе теолошке и административне вештине.
Први Васељенски Сабор у Никеји (325. године)
Атанасијево име је нераскидиво повезано са Аријанском контроверзом. Арије, презвитер из Александрије, проповедао је да Син Божји (Христос) није вечни и једнак Оцу, већ да је створен "из ничега" и да је постојало време када Га није било. Ово је директно довело у питање божанственост Христа.
На Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. године, цар Константин Велики је сазвао епископе да реше ово питање. Иако је Атанасије тада био само ђакон, играо је кључну улогу у дебатама, снажно бранећи ортодоксни став да је Син "једносуштан" (грч. homoousios) Оцу, односно да има исту божанску суштину као Отац. Сабор је осудио аријанство и донео Никејски симбол вере, који потврђује Христову божанственост.
Архиепископ aлександријски и пет изгнанстава
Након смрти архиепископа Александра 328. године, Атанасије је изабран за његовог наследника, упркос противљењу аријанског свештенства. Као архиепископ, Атанасије је постао главни бранилац Никејског православља, али и главна мета аријанских интрига.
Његов живот је био испуњен прогонима и контроверзама. Укупно је провео више од 17 година у пет изгнанстава, које су налагали различити цареви (Константин Велики, Констанције II, Јулијан Отпадник, Валенс) који су или подржавали аријанство или су били под утицајем аријанских група. Ова изгнанства су га водила у Рим, Трир, као и у египатску пустињу међу монахе. Његова истрајност током ових периода постала је легендарна.
Теолошки допринос
Атанасијево теолошко наслеђе је огромно:
- Бранилац христологије: Најзначајније је његово неуморно инсистирање на пуној божанствености Христа, што је било кључно за развој хришћанске доктрине о Тројици.
- Доктрина о Тројици: Иако је Никејски сабор фокус ставио на однос Оца и Сина, Атанасије је даље развио доктрину о Тројици, истичући да су Отац, Син и Свети Дух три равноправне, савечне и истосушне личности у једној Божанској суштини.
- Обожење (Теоза): Атанасије је формулисао чувену реченицу која сумира циљ Оваплоћења: "Бог је постао човек да би човек постао Бог". Ово наглашава да је Христос морао бити потпуни Бог да би човечанству омогућио да учествује у божанској природи и постигне спасење.
- Свето Писмо и канон: Он је, у својој 39. Пасхалној посланици из 367. године, дао први комплетан списак књига Новог завета које су данас прихваћене као канонске у православној, римокатоличкој и протестантским црквама.
- Дела: Његова најпознатија дела укључују О Оваплоћењу Речи Божје и Против аријанаца, која су темељни текстови за разумевање ране хришћанске теологије.
Веза са монаштвом
Атанасије је био близак пријатељ и биограф Светог Антонија Великог, оснивача пустињског монаштва. Његова Житије Светог Антонија не само да је постало веома популарна, већ је одиграло кључну улогу у ширењу монаштва на Истоку и Западу, служећи као инспирација за многе који су се определили за аскетски живот.
Наслеђе и поштовање
Свети Атанасије Велики је умро 373. године, након што је доживео да види како Никејско православље постепено надвладава аријанство. Његови наследници, Кападокијски Оци (Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски), надоградили су његова теолошка учења и коначно учврстили доктрину о Тројици на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381. године.
Православна црква га слави као једног од највећих Отаца Цркве, називајући га "стубом православља". Поштују га и Римокатоличка црква (као једног од доктора Цркве) и неке протестантске деноминације. Његово животно дело представља пример непоколебљиве вере и интелектуалне снаге у одбрани основних догми хришћанства.
Нема коментара:
Постави коментар