Михаил Михаилович Бахтин (1895–1975) био је утицајни руски филозоф, теоретичар књижевности и књижевни критичар, чији је рад дубоко променио разумевање језика, књижевности и културе. Његове идеје су биле далеко испред свог времена и стекле су међународно признање тек деценијама након што су написане, нарочито после његове смрти. Бахтин је деловао у турбулентном периоду руске историје, обележеном револуцијом и стаљинистичком репресијом, што је утицало на његов живот и начин објављивања радова.
Биографија и контекст
Бахтин је рођен у Орелу у племићкој породици. Школовао се у Вилњусу и Одеси, а студије је завршио на Универзитету у Петрограду (данас Санкт Петербург) 1918. године, где је изучавао класику и филозофију. Његов академски живот био је испреплетен са личним недаћама, укључујући хроничну болест костију (остеомијелитис) која је касније довела до ампутације ноге. Због својих филозофских и верских уверења, Бахтин је био ухапшен 1929. године и прогнан у Казахстан, где је радио као књиговођа. Након Стаљинове смрти, његов рад је поново откривен од стране млађих руских научника, што је довело до поновног објављивања његових дела и, коначно, до светске славе.
Кључни концепти
Бахтинов рад је изузетно богат и комплексан, али се неколико централних концепата издваја као темељи његове мисли:
1. Дијалогизам и монологизам
Централна Бахтинова идеја је дијалогизам. За њега, сваки израз, свака реч, свака свест, постоји само у односу на другог. Значење се не ствара у изолацији, већ кроз динамичну интеракцију и одговор на друге гласове. Језик није статичан систем, већ живи организам прожет дијалошким односима. Дијалогизам се супротставља монологизму, који тежи унификацији, једној истини и једној, ауторитативној перспективи. Бахтин је видео монологизам у филозофским системима који траже једну апсолутну истину, али и у политичким режимима који намећу јединствену идеологију (попут стаљинизма).
2. Хетероглосија (разноговорност)
Хетероглосија је концепт који описује коегзистенцију и интеракцију вишеструких друштвених језика, дијалеката, жаргона и стилова унутар једног „националног“ језика. Бахтин је тврдио да сваки говорни акт није само лингвистички феномен, већ је уроњен у специфичан друштвени, културни и идеолошки контекст. Роман, за Бахтина, представља врхунски хетероглосни жанр, јер може да интегрише и суочи различите гласове и дискурсе без да их подреди једном, ауторском гласу.
3. Полифонија
Концепт полифоније најбоље је развијен у Бахтиновом раду о Достојевском („Проблеми поетике Достојевског“). Бахтин је тврдио да Достојевски ствара романе у којима ликови нису само носилац ауторових идеја, већ поседују сопствену, независну свест и глас. Ти гласови су независни и несливени, они улазе у дијалошке односе, сукобљавају се и одговарају једни другима, стварајући сложену мрежу интеракција која подсећа на музичку полифонију. Аутор у полифоном роману није свемоћан, већ учесник у дијалогу са својим ликовима, омогућавајући им да развију сопствене идеолошке позиције.
4. Карневалско
У свом делу „Рабле и његов свет“, Бахтин истражује карневалско (carnivalesque) као књижевни и културни феномен. Карневал представља привремено поништавање хијерархија, друштвених норми и ауторитета. То је време када се дозвољавају шала, пародија, гротеска и изокретање вредности. Бахтин је видео карневал као простор слободе, где се сусрећу различити гласови и перспективе, а смех и „ниже телесне функције“ (храна, пиће, испуштање гасова) служе за деградацију свега што је узвишено и ауторитативно. Карневалско се не односи само на стварне карневале, већ и на књижевне форме које отелотворују тај дух побуне и превртања.
5. Хронотоп
Хронотоп је Бахтинов концепт који спаја време и простор у књижевном делу. То је „место-време“ где се догађаји одвијају и добијају конкретно значење. Хронотоп је нераскидиво везан за жанр; на пример, пут у авантуристичком роману има специфичан хронотоп који се разликује од хронотопа салона у реалистичком роману. Овај концепт помаже у разумевању како просторне и временске категорије утичу на радњу, ликове и значење књижевног дела.
Утицај и наслеђе
Бахтинов рад је имао огроман утицај на широк спектар хуманистичких и друштвених наука, укључујући књижевну теорију, лингвистику, социологију, антропологију, филозофију и студије комуникације. Његове идеје о дијалогизму и хетероглосији посебно су релевантне за разумевање комплексности језика као друштвеног феномена, као и за анализу различитих форми дискурса. Бахтин је изазвао традиционалне, монолошке приступе разумевању текста и културе, инсистирајући на томе да је свака изјава, сваки текст, део непрекидног дијалога. Његово наслеђе и даље инспирише нове генерације истраживача да истражују динамичке односе између језика, свести и друштва.
Нема коментара:
Постави коментар