Лео Бек (Leo Baeck, 1873–1956) био је истакнути немачки рабин, теолог и филозоф, један од најутицајнијих лидера либералног јудаизма у 20. веку. Његов живот и дело су неодвојиви од трагичних догађаја Холокауста, током којих је постао симбол отпора и достојанства јеврејског народа.
Живот и каријера
Лео Бек је рођен у Лисену (данас Лешно, Пољска) у рабинској породици. Студирао је на Вишој школи за јеврејске науке у Берлину и на Универзитету у Бреславу (данас Вроцлав), где је стекао докторат из филозофије. Служио је као рабин у различитим немачким градовима (Опелн, Диселдорф), пре него што је 1912. године постао рабин у Берлину, убрзо постајући један од водећих гласова либералног јудаизма у Немачкој.
Током Првог светског рата, Бек је служио као војни капелан у немачкој војсци. Након рата, његов углед је растао, а његова дела су постала утицајна у европским јеврејским интелектуалним круговима. Био је председник Генералне немачке рабинске конференције и председник Светске уније за прогресивни јудаизам.
Теолошка мисао
Беков теолошки рад тежио је синтези традиционалног јеврејства са модерним филозофским мислима, посебно неокантијанством. Његово најважније дело, „Суштина јудаизма“ (Das Wesen des Judentums), објављено 1905. године, представља систематско излагање јеврејске вере и етике, наглашавајући њену јединственост и универзалну вредност. У овој књизи, Бек је истакао:
- Морални монотеизам: Јеврејство као религију која је прва донела свету идеју о једном, трансцендентном Богу који је извор моралног закона.
- Два типа побожности: Разликовао је „класичну“ или „категоричку“ побожност (јеврејску), која се манифестује у послушности Божјем закону и моралној акцији у свету, од „романтичне“ или „експресивне“ побожности (хришћанске), која наглашава емоционални доживљај и мистично искуство. Бек је сматрао да је јеврејска побожност активна и захтева дела, док је хришћанска пасивнија и базирана на осећању.
- Етички универзализам: Јеврејство као извор универзалних етичких вредности које су релевантне за читаво човечанство.
Отпор нацизму и искуство Холокауста
Доласком нациста на власт 1933. године, Лео Бек је постао незванични, али признати вођа немачке јеврејске заједнице. Упркос могућности да емигрира, одлучио је да остане у Немачкој и подели судбину свог народа. Неуморно је радио на пружању духовне подршке, образовања и организацији хуманитарне помоћи, често се суочавајући са нацистичким властима. Одбио је понуде да напусти Немачку, изјављујући: „Докле год буде још једног Јевреја у Немачкој, ја ћу остати овде.“
Године 1943. депортован је у концентрациони логор Терезијенштат. Чак и тамо, у ужасним условима, наставио је да проповеда, држи тајна предавања о јеврејској историји и филозофији, и пружа пасторалну негу. Постао је морални ауторитет и извор наде за многе затворенике, сведочећи о снази људског духа у најмрачнијим временима. Преживео је Холокауст и ослобођен је 1945. године.
Послератни живот и наслеђе
Након рата, Лео Бек се преселио у Лондон, где је наставио да ради на обнови јеврејског живота и теологије. Путовао је и држао предавања широм света, наглашавајући значај дијалога и разумевања. Био је први председник Светског савета јеврејских заједница и почасни председник Већег савета хришћана и Јевреја.
Лео Бек је умро 1956. године. Његово наслеђе је огромно. Он не само да је обогатио јеврејску теологију својим делима, већ је својим животом и деловањем постао симбол отпора, моралног интегритета и непоколебљиве вере пред невиђеним злом. Институт Лео Бек, основан у Њујорку, Лондону и Јерусалиму, посвећен је очувању историје и културе немачко-јеврејског народа, сведочећи о трајном утицају овог великог рабина и мислиоца.
Нема коментара:
Постави коментар