Атеизам (од старогрчког ἄθεος, што значи "без богова" или "негирање богова") је, у најширем смислу, недостатак веровања у постојање Бога или богова. У ужем смислу, атеизам је активно уверење да Бога или богова нема.
Дефиниција и врсте
Атеизам се не дефинише само као пука сумња или равнодушност (што би било агностицизам или апатија). Постоје различити нивои и врсте атеизма:
- Слаби (или негативни/имплицитни) атеизам: Недостатак активног веровања у постојање Бога, без експлицитне тврдње да Бог не постоји. Овде спадају особе које никада нису разматрале концепт Бога, као и оне које га одбацују због недостатка доказа.
- Јаки (или позитивни/експлицитни) атеизам: Активно уверење и тврдња да Бог или богови не постоје. Овај став често подразумева уверење да не постоји довољно доказа за постојање Бога, па чак и да постоје докази против Његовог постојања.
Важно је напоменути да атеизам није систем веровања у истом смислу као религија. Он не укључује одређени морални кодекс, скуп ритуала, свето писмо или представу о загробном животу. Атеисти могу имати различите филозофске, етичке и политичке ставове.
Разлози за атеизам
Људи постају атеисти из различитих разлога, који могу бити:
- Недостатак доказа: Многи атеисти сматрају да не постоји довољно убедљивих емпиријских, логичких или филозофских доказа за постојање Бога.
Они често захтевају научне доказе или кохерентне аргументе који подржавају религиозне тврдње. - Проблем зла: Аргумент да постојање свемоћног, свезнајућег и савршеног доброг Бога није компатибилно са постојањем зла и патње у свету.
- Нелогичности и контрадикторности: Критика унутрашњих нелогичности или контрадикторности у религиозним текстовима или догмама.
- Научно објашњење света: Веровање да наука пружа најбоља објашњења за порекло универзума, живота и развоја врста, чинећи хипотезу о Богу сувишном.
- Лична искуства: Недостатак личног духовног или мистичног искуства које би потврдило постојање Бога.
- Морални и етички разлози: Одбацивање одређених религиозних моралних кодекса или поступака почињених у име религије, или уверење да морал не зависи од божанског ауторитета.
- Социолошки и психолошки фактори: Утицај секуларног образовања, скептичног окружења, или психолошке анализе религије као људске конструкције.
Атеизам и морал
Једна од честих заблуда је да атеисти не могу имати моралне вредности или да су нужно неморални. Међутим, атеизам не диктира неморал. Атеисти могу градити своје етичке системе на:
- Хуманизму: Филозофија која ставља човека и људске вредности у центар, наглашавајући разум, саосећање и добробит свих људи.
- Секуларном моралу: Морал заснован на универзалним принципима као што су емпатија, реципроцитет, правда, и друштвена кохерентност, без ослањања на божанске заповести.
- Последицима: Етичке одлуке се доносе на основу њихових предвиђених последица по друштво и појединце.
Историја и распрострањеност
Иако је термин "атеизам" релативно нов, идеје сумње или неверовања у богове постојале су још у антици (нпр. неки грчки филозофи попут Епикура и Демокрита су се сматрали "атеистима" јер нису веровали у традиционалне богове). Међутим, у већини историјских друштава атеизам је био ретка појава или се сматрао преступом.
Највећи пораст атеизма и секуларизма појавио се након просветитељства у 18. веку, са развојем науке и критичког мишљења. У 20. веку, атеизам је био промовисан у неким комунистичким државама (нпр. Совјетски Савез, Албанија) као део државне идеологије, што је довело до прогона верника.
Данас је атеизам најраспрострањенији у секуларним земљама Западне Европе (попут Шведске, Чешке), источне Азије (Кина, Јапан) и Аустралије. У многим деловима света, посебно у традиционално религиозним друштвима, атеизам је и даље мањински став и може наићи на осуду.
Атеизам је, дакле, одсуство веровања у Бога, али он не представља јединствену филозофију или поглед на свет, већ отвара простор за различите начине разумевања постојања и морала.
Нема коментара:
Постави коментар