Роберто Франческо Ромоло Белармино (итал. Roberto Francesco Romolo Bellarmino), рођен 4. октобра 1542. године у Монтепулчану, био је једна од најзначајнијих фигура Римокатоличке цркве током периода Прото-реформације и Контрареформације. Познат као језуитски кардинал, теолог и надбискуп Капуе, Белармино је играо кључну улогу у дефинисању и одбрани католичке доктрине против протестантизма. Касније је канонизован као светац и проглашен Црквеним учитељем (Doctor Ecclesiae).
Образовање и рани живот
Белармино је рођен у племићкој породици – његова мајка, Синтија Кардaли, била је сестра папе Марцела II. Школовао се у родном граду, а са 18 година (1560) ступио је у Дружбу Исусову (Језуитски ред). Студирао је филозофију у Риму, Фиренци и Монделвију, а теологију у Падови и Левену. У Левену је стекао дубоко познавање патристичке литературе и започео своју каријеру као проповедник. За свештеника је рукоположен 1570. године.
Професор на Папском Грегоријанском универзитету
По повратку у Рим 1576. године, Белармино је постао први професор контроверзне теологије на тадашњем Колеџу Романо (данас Папски Грегоријански универзитет). На овој позицији провео је 11 година, држећи предавања чији је циљ био систематична одбрана католичке вере против растућих изазова протестантске теологије. Његова предавања су формирала основу за његово најважније дело.
Disputationes de Controversiis Christianae Fidei
Беларминово најпознатије дело је Disputationes de Controversiis Christianae Fidei adversus hujus temporis haereticos (Расправе о контроверзама хришћанске вере против јеретика овог времена), објављено у три тома између 1586. и 1593. године. Ова монументална апологетичка енциклопедија представља најсвеобухватнију и најутицајнију католичку одбрану вере против свих протестантских теза тог времена. Дело је било изузетно систематично, користећи аргументе из Светог писма, Светих Отаца, Црквене традиције и разумског разматрања. Постало је стандардни уџбеник у католичким семинарима вековима.
Улога у Римској курији и кардиналски чин
Због своје интелектуалне способности и дубоке оданости Цркви, Белармино је брзо напредовао у Римској курији. Служио је на различитим важним позицијама, укључујући ректорство Колеџа Романо, теолошког саветника папе Климента VIII, и консултанта Свете канцеларије инквизиције. Папа Климент VIII га је 1599. године уздигао у чин кардинала, рекавши да га је уздигао јер Црква није имала „ученог као што је он“.
Надбискуп Капуе
Иако је више волео научни рад, Белармино је 1602. године постављен за надбискупа Капуе. Ову дужност је обављао до 1605. године, показујући се као посвећен пастир. Редовно је посећивао своју епархију, држао проповеди, организовао синоде и активно се бавио реформама које је прописао Тридентски сабор. Његова пастирска посвећеност била је у складу са језуитским идеалима активне службе.
Учешће у контроверзама: Галилео и енглеска заклетва
Белармино је био умешан у неке од најзначајнијих контроверзи свог времена. Био је кључна фигура у процесу против Галилеа Галилеја, саветујући га 1616. године да не заступа Коперников хелиоцентрични систем као чињеницу, већ као хипотезу. Такође, играо је важну улогу у спору са енглеским краљем Џејмсом I око Заклетве верности, коју је Белармино сматрао неприхватљивом јер је подразумевала одбацивање папског ауторитета. Његови ставови о односу духовне и световне власти били су веома утицајни.
Теологија и политичка филозофија
Беларминова теологија била је снажно усмерена на одбрану папског примата и ауторитета Цркве. Развио је концепт „индиректне моћи“ папе над световним владарима, тврдећи да папа има право да интервенише у световне ствари само када је то неопходно за спасење душа или заштиту вере. Ова теорија је била компромис између екстремних ставова о папској супериорности и тврдњи о апсолутној световној независности.
Последње године и смрт
Последње године живота провео је у Риму, наставивши са писањем теолошких и духовних дела. Умро је 17. септембра 1621. године. Његова скромност, побожност и интелектуална ригорозност оставиле су дубок утицај. Белармино је беатификован 1923. године, канонизован 1930, а исте године проглашен Црквеним учитељем, чиме је признат његов трајни допринос католичкој теологији.
Наслеђе
Роберто Белармино остаје један од најважнијих теолога Контрареформације. Његова дела су обликовала католичку теологију вековима и пружила чврст интелектуални одговор на изазове протестантизма. Његово наслеђе је и данас предмет проучавања у католичкој теологији и историји Цркве.
_-_MPM_V_IV_110_(cropped).jpg/800px-Portret_van_kardinaal_Robertus_Bellarminus%2C_onbekend%2C_schilderij%2C_Museum_Plantin-Moretus_(Antwerpen)_-_MPM_V_IV_110_(cropped).jpg)
Нема коментара:
Постави коментар