Апокрифи и псеудепиграфи су збирке књига које се односе на библијске теме и често су писане у библијском стилу, али нису укључене у канон хебрејских списа (Танаха) или у канон већине протестантских Библија. Разликују се по свом статусу и природи. Док су апокрифи обично ближе канону и прихваћени су у неким хришћанским традицијама, псеудепиграфи су шира и разноврснија категорија списа који често носе имена библијских личности како би им се дао ауторитет, иако их нису писали они.
Апокрифи: скривене књиге
Термин апокрифи (грч. ἀπόκρυφα, "скривене ствари") првобитно се односио на књиге које су биле тајне или превише дубоке да би их сви читали, али је касније добио значење "неканонске" или "спорне". Ове књиге се углавном појављују у грчкој верзији Старог Завета, познатој као Септуагинта. Оне укључују књиге попут Товита, Јудите, Мудрости Соломонове, Сираха (Еклесијастика), Варуха, Писма Јеремијиног, као и додатке књигама Јестире и Данила.
Статус апокрифа у хришћанству
Статус апокрифа варира међу хришћанским деноминацијама.
- Римокатоличка црква и Православне цркве сматрају већину ових књига девтероканонским, што значи да су део њиховог канона, иако се разликују од протоканонских (првобитно прихваћених) књига.
- Протестантске цркве их углавном не сматрају инспирисаним и не укључују их у свој канон Библије. Неке их штампају као посебан одељак, док их друге у потпуности изостављају.
Упркос разликама у статусу, многе апокрифне књиге су имале значајан утицај на хришћанску теологију, уметност и књижевност.
Псеудепиграфи: лажно приписана дела
Псеудепиграфи (грч. ψευδεπιγραφία, "лажни натпис") су књиге чији је ауторство лажно приписано познатим библијским личностима (нпр. Еноху, Мојсију, Авраму, Соломону). Ова дела нису прихваћена ни у једном библијском канону, ни јеврејском ни хришћанском, због сумњивог ауторства, неусклађености са доктрином или других разлога. Међутим, иако неканонске, пружају драгоцен увид у религиозне, друштвене и интелектуалне токове у периоду између Старог и Новог Завета, као и у раном хришћанству.
Примери псеудепиграфа
Неки од најпознатијих и најутицајнијих псеудепиграфа укључују:
- Књига Еноха (1. Енох): Описује визије о палим анђелима, Месији, крају света и божанском суду, значајно утичући на јудејску и рану хришћанску есхатологију.
- Јубилеји: Реинтерпретира Постање и Излазак, наглашавајући свете календаре и завет.
- Завети дванаест патријарха: Етичка и морална упутства приписана синовима Јаковљевим.
- Апокалипса Варуха (2. Варух): Апокалиптичко дело које се бави уништењем Јерусалима и надом у будућу обнову.
Ови текстови откривају богатство верских идеја и очекивања у том периоду.
Историјски и теолошки значај
И апокрифи и псеудепиграфи су од огромног историјског и теолошког значаја за научнике. Они служе као мост између хебрејских списа и Новог Завета, осветљавајући верске идеје и покрете који су били присутни у време формирања раног јудаизма и хришћанства. Помажу нам да разумемо контекст у коме су живели Исус и рани хришћани, објашњавајући одређене концепте и веровања која нису у потпуности разјашњена у канонским текстовима.
Утицај на Нови Завет
Поједине књиге апокрифа и псеудепиграфа имале су директан или индиректан утицај на Нови Завет. На пример, Књига Еноха се цитира у Јудиној посланици (Јуда 1:14-15), а неке њене идеје о анђелима, демонима и есхатологији одражавају се у Новом Завету. Концепти попут васкрсења, живота после смрти и Месије су даље развијени у овим неканонским списима, пружајући позадину за новозаветна учења.
Разлике у сврси и садржају
Иако се често групишу, важно је разликовати сврху и садржај апокрифа и псеудепиграфа. Апокрифи су углавном историјски наративи, мудросна литература и пророчке допуне које су сматране корисним за изградњу вере, чак и ако нису биле канонске. Псеудепиграфи су често имали апокалиптичнији, мистичнији или контроверзнији садржај, који је био превише спекулативан или је одступао од ортодоксне линије да би био прихваћен у канон.
Значај за проучавање религије
За историчаре религије, библисте и теологе, проучавање апокрифа и псеудепиграфа је кључно. Ови текстови омогућавају дубље разумевање разноликости јеврејске мисли у периоду Другог храма, као и формирања раног хришћанства. Они откривају како су се верске идеје развијале, како су се различите групе носиле са патњом, окупацијом и надом, и како су се тумачила пророчанства о будућности.
Континуирано истраживање
Откриће свитака са Мртвог мора додатно је подстакло интересовање за апокрифе и псеудепиграфе, јер су многи од ових текстова пронађени међу кумранским рукописима. То је потврдило њихову широку распрострањеност и значај у јеврејским заједницама у том периоду. Истраживање ових књига се наставља, пружајући нове увиде у сложени свет библијске литературе изван формалних канона.
Нема коментара:
Постави коментар