Прва забележена сахрана неандерталца у Ла Шапел-о-Сену, Француска (око 60.000 године п. н. е.)

Пећина Ла Шапел-о-Сен (La Chapelle-aux-Saints) у Француској је археолошко налазиште од изузетног значаја, јер је тамо 1908. године пронађен први скоро комплетни скелетни остатак Homo neanderthalensis-а која је јасно сугерисао намерно сахрањивање. Овај догађај је покренуо велику дебату о понашању неандерталаца и њиховим евентуалним веровањима у загробни живот, а датира се на око 60.000 година п. н. е.

Откриће и детаљи сахране

Скелет, који је припадао старијем неандерталском мушкарцу (прозван "Старац из Ла Шапел-о-Сена"), открили су француски преисторичари браћа Жан и Амеде Буисони, заједно са Лујем Бардоном. Оно што је откриће учинило посебно значајним јесу околности налаза:

• Намерно ископана јама: Скелет је пронађен у плиткој, правоугаоној јами (дубине око 30 цм) ископаној у подножју пећине. Новије студије и поновна ископавања на локалитету (из 2013. године) потврдила су антропогено порекло ове јаме, тј. да су је ископали неандерталци, а не да је настала природним процесима.
• Пажљив положај тела: Тело је било положено у скученом положају, са савијеним ногама и главом нагнутом преко груди, што сугерише пажљиво полагање, а не случајно одбацивање.
• Недостатак оштећења од предатора: Одсуство трагова оштећења од стране животиња на костима указивало је на то да је тело брзо закопано, што је додатан доказ намерног сахрањивања.
• Присуство артефаката: У близини тела пронађени су камени алати мустеријенске културе (која се повезује са неандерталцима), као и кости животиња (иако се њихов статус "гробних дарова" и даље оспорава и нема јасних доказа да су положени као понуда за загробни живот, већ могу бити део активности у пећини).

Значај и дебата

Откриће у Ла Шапел-о-Сену било је прекретница у разумевању неандерталаца и покренуло је следеће теме:

1. Доказ о сахрањивању: Пре овог открића, преовлађујуће мишљење је било да су неандерталци примитивна створења без сложеног понашања. Ла Шапел-о-Сен је, заједно са каснијим налазима попут оних у пећини Шанидар (Ирак), пружио снажан доказ да су неандерталци практиковали намерно сахрањивање својих мртвих. Ово понашање је значајно јер се често повезује са когнитивним способностима, симболичним размишљањем и емоционалном интелигенцијом.

2. Дебата о веровањима у загробни живот: Намерно сахрањивање, посебно када укључује пажљив положај тела и могуће "гробне дарове" (иако је ово контроверзно у случају Ла Шапел-о-Сена), често се тумачи као показатељ веровања у загробни живот или неку врсту духовног света. Ако су неандерталци веровали у загробни живот, то би значило да су имали комплекснији ментални и духовни живот него што се раније мислило.

3. Здравствено стање појединца: "Старац из Ла Шапел-о-Сена" показивао је знаке тешког артритиса, губитка већине зуба и других дегенеративних болести, што сугерише да је имао значајне тешкоће у преживљавању. Његово дуготрајно преживљавање са таквим хендикепом указује на бригу заједнице о старим и болесним појединцима, што је још један показатељ социјалне кохезије и емпатије међу неандерталцима.

Историјски контекст и реинтерпретације

Првобитне реконструкције "Старца из Ла Шапел-о-Сена" од стране Марселина Була су га погрешно приказале као погрбљеног, бруталног и примитивног, што је дуго времена обликовало популарну слику неандерталаца. Међутим, каснија истраживања и нове студије скелета показале су да су многе од ових карактеристика биле последица артритиса и да су неандерталци имали усправан став и развијен мозак.

Данас, иако се још увек расправља о тачном значењу неандерталских сахрана и да ли оне изричито доказују веровање у загробни живот, општеприхваћено је да Ла Шапел-о-Сен и друга налазишта доказују да су неандерталци имали комплексно понашање према смрти и софистициранији друштвени и емоционални живот него што се дуго веровало.

Ла Буфија Боневал, место открића неандерталске гробнице из Ла Шапел о Сен