Јосеф Албо (око 1380 – око 1444), такође познат као Јозеф Албо, био је истакнути јеврејски филозоф и рабин који је живео у Шпанији током 15. века. Најпознатији је по свом утицајном делу, Сефер ха-Икарим („Књига принципа“), које је постало класични текст о основама јудаизма.
Живот и историјски контекст
Рођен у Монреал дел Кампу, Арагон, Шпанија, Албо је био ученик познатог јеврејског филозофа Хасдаја Крескаса. Његов живот се поклопио са бурним периодом за шпанско јеврејство, обележеним интензивним прогоном, присилним преобраћењима и јавним верским дебатама које су оркестрирале хришћанске власти. Сам Албо је учествовао у озлоглашеном Диспуту на Тортоси (1413–1414), великом полемичком сукобу између јеврејских учењака и хришћанских обраћеника, где се истакао као вешт бранилац јеврејских списа. Изазовно окружење његовог времена значајно је утицало на његов филозофски приступ, који је имао за циљ да разјасни и одбрани основна начела јудаизма.
Сефер ха-Икарим („Књига принципа“)
Завршено око 1425. године у Сорији, Кастиља, „Сефер ха-Икарим“ је Албов магнум опус и његов најзначајнији допринос јеврејској мисли. Примарни циљ дела био је да дефинише фундаменталне принципе (Икарим) јудаизма, посебно као одговор на теолошке изазове које је поставило хришћанство и унутрашње филозофске дебате унутар јеврејске заједнице.
Албова три основна принципа: За разлику од ранијих филозофа попут Мајмонида, који је набројао тринаест чланова вере, Албо се залагао за сажетији скуп од три основна принципа за које је веровао да су неопходни за било који божански закон или истинску религију, укључујући и јудаизам:
- Постојање Бога: Ово је темељно веровање у вечног, савршеног и бестелесног Бога.
- Божанско откровење: Веровање да Бог саопштава своју вољу човечанству кроз пророчанства и божански закон (Тора).
- Божанска правда (награда и казна): Веровање да је Бог праведан и да ће постојати систем награда и казни, било на овом или на будућем свету, као последица људских поступака.
Из ова три основна принципа, Албо је извео осам секундарних или изведених принципа (шорашим) који логички следе. Тврдио је да порицање било ког од ових основних или изведених принципа представља јерес.
Карактеристичне карактеристике Албове мисли:
- Одбрана јудаизма: Књига је служила као дело јеврејске апологетике, са циљем да одбрани јудаизам од критика других верских група, посебно хришћанства, разјашњавањем његових основних доктрина.
- Фокус на пракси (мицвот): Иако је био утемељен у филозофским принципима, Албо је такође наглашавао важност извршавања заповести (мицвот) као пута ка људском савршенству и спасењу, разликујући свој став од неких Мајмонидових тумачења која су давала предност интелектуалном веровању.
- Флексибилност и полемике: Албо се критички бавио ставовима својих претходника (укључујући Мајмонида и свог учитеља, Крескаса), али је често избегавао отворене оптужбе за јерес. Тежио је да дефинише границе ортодоксног веровања, допуштајући притом извесну слободу за тумачење. Његово дело је такође садржало имплицитне и експлицитне полемике против хришћанских доктрина, посебно у вези са Месијом и природом Бога.
- Књижевни стил: Сефер ха-Икарим је познат по свом јасном, приступачном стилу, чинећи сложене филозофске идеје разумљивијим широј публици. Такође укључује широк спектар знања, укључујући медицину (што сугерише да је Албо можда радио као лекар), као и исламску, хришћанску и јеврејску филозофију.
Наслеђе
Сефер ха-Икарим је постало једно од најчитанијих и најпроучаванијих дела средњовековне јеврејске филозофије. Док су неки каснији научници расправљали о оригиналности његових идеја или о конкретном броју принципа које је идентификовао, Албоово концизно и систематско излагање јеврејских догми пружило је кључни оквир за разумевање јеврејског веровања у изазовној историјској ери. Његово дело се и даље проучава као значајан текст у историји јеврејске мисли.
Нема коментара:
Постави коментар