субота, 7. јун 2025.

Анамнеза

Анамнеза (старогрчки: ἀνάμνησις, од ana- „горе, поново“ и mnesis „сећање“) је филозофски и теолошки концепт који се односи на сећање или поновно присећање, посебно на идеју да се знање или истина не стиче из спољашњег искуства, већ се памти из претходног стања постојања или из урођеног извора у души.


У филозофији (Платон):

Концепт анамнезе је кључан за епистемологију Платона. Он га користи да објасни како људи могу имати знање о облицима (вечним, савршеним и непроменљивим идејама) који постоје независно од физичког света.

  • Преегзистенција душе: Платон је тврдио да је људска душа бесмртна и да је преегзистирала своје отелотворење у физичком телу. У овом преегзистенцијском стању, душа је имала директан приступ Облицима.
  • Знање као сећање: Када душа уђе у тело, она „заборавља“ ово директно знање. Међутим, сусрет са несавршеним примерима ових Облика у материјалном свету (нпр. виђење лепих предмета) може покренути сећање или „анамнезу“ самих савршених Облика (нпр. Облик лепоте).
  • Менонов дијалог: Платон чувено илуструје анамнезу у свом дијалогу Менон. Сократ показује да необразовани дечак роб, вештим испитивањем, може да „запамти“ геометријске истине (попут Питагорине теореме) а да их никада није научио. Сократ тврди да то имплицира да је знање већ било у дечаковој души, само чекајући сећање.
  • Импликације: За Платона, анамнеза објашњава како можемо схватити универзалне концепте, зашто се учење осећа као откриће и зашто математичке и филозофске истине изгледају познате а приори (независно од искуства).

У хришћанској теологији:

У хришћанској теологији, анамнеза се односи на меморијални аспект Евхаристије (светог причешћа или литургије), тачније на део литургије где се сећају страдања, смрти, васкрсења и вазнесења Христовог.

  • „Чините ово у мој спомен“: Концепт потиче од Исусове заповести на Тајној вечери: „Чините ово у мој спомен“ (Лука 22:19, 1. Коринћанима 11:24-25).
  • Више од пуког сећања: У теолошком смислу, анамнеза у Евхаристији се схвата као више од пуког историјског подсећања на прошле догађаје. То је поновно представљање или уприсутњавање Христових спасоносних дела. Силом Светог Духа, прошли догађај Христове жртве је сакраментално присутан и делотворан за заједницу која се сада моли.
  • Активно учешће: То није пасивно сећање већ активно учешће у тајни Христове смрти и васкрсења, што омогућава верницима да уђу у њену спасоносну силу.
  • Есхатолошка димензија: Анамнеза такође укључује есхатолошку димензију усмерену ка будућности, јер предвиђа Христов други долазак и пуно остварење Царства Божијег. Евхаристија је „предукус“ небеске гозбе.
  • Варијације: Различите хришћанске традиције тумаче прецизну природу овог „присутности“ на различите начине (нпр. транссупстанцијација у католицизму, консупстанцијација у лутеранизму, симболичко сећање у неким протестантским традицијама), али је основни концепт анамнезе као динамичне репрезентације широко прихваћен.

Друге употребе:

  • Психологија/Психоанализа: У психологији, посебно у психоаналитичкој теорији, анамнеза се односи на пацијентово сећање на прошла искуства, посебно она која могу бити потиснута или несвесна, као део терапијског процеса. То је детаљна историја коју пацијент пружа о својим симптомима и прошлости.
  • Медицина: У медицинском контексту, анамнеза се једноставно односи на пацијентову медицинску историју како је сам пацијент пријавио.

Било да се ради о филозофском истраживању природе знања, теолошком разумевању светог ритуала или практичној примени у клиничким областима, анамнеза доследно указује на значај памћења, сећања и актуелности прошлих искустава или истина у садашњости.

Фреска манастира Кремиковци (15. век) која приказује Тајну вечеру коју су славили Исус и његови ученици. И рани хришћани су славили овај оброк у знак сећања на Исусову смрт и касније васкрсење.

Нема коментара:

Постави коментар