Хашишија (арап. حشيشية), познатији у западном свету као асасини, била је тајна и изузетно утицајна исламистичка секта, односно радикална грана низари исмаилизма, која је деловала од касног 11. до средине 13. века. Њихова историја је дубоко испреплетена са периодом крсташких ратова и политичким превирањима на Блиском истоку.
Порекло и идеологија
- Низари исмаилизам: Хашишије су биле огранак шиитског ислама, конкретно исмаилита, који су се одвојили од главне исмаилитске гране након смрти фатимидског халифе ал-Мустансира 1094. године. Подржавали су његовог сина Низара као легитимног наследника (отуда "низари"), док је већина исмаилита подржала другог сина, ал-Муста'лија.
- Оснивач: Покрет је основао Хасан-и Сабах (умро 1124), харизматични вођа и учењак који је стекао контролу над планинском тврђавом Аламут у Персији (данашњи Иран) 1090. године. Ова тврђава је постала њихово главно упориште и симбол њихове моћи.
- Идеологија: Низари исмаилити су веровали у скривеног имама и били су посвећени учењу батинија (скривеног значења Курана). Њихова доктрина била је езотерична и хијерархијска, са строгом послушношћу вођи, ког су сматрали имамом или његовим представником. Временом су развили јединствену тактику за постизање политичких циљева.
Тактика и активности
Оно што је хашишије учинило злогласним је њихова метода политичке акције: циљана убиства (атентат).
- Федајини: Изводили су их високообучени и фанатично лојални појединци, познати као федајини (арап. فدائيون - "они који се жртвују"). Они би се инфилтрирали међу своје жртве, често месецима или годинама, пре него што би извршили атентат, обично јавно и без покушаја бекства, што је требало да пошаље снажну поруку.
- Мотиви атентата: Циљеви су били истакнути политички и војни противници, сунитски владари, војсковође, везири и верски лидери који су се противили исмаилитима. Атентати су били прецизни и користили су их уместо вођења отворених ратова против далеко бројнијих противника. Ова тактика је стварала психолошки рат, ширећи страх и нестабилност међу непријатељима.
- Разлог за назив "хашишија": Назив "хашишија" (отуда "асасини" на Западу) је вероватно проистекао из погрдних тврдњи њихових сунитских противника да су федајини били под утицајем хашиша (отуда и назив) приликом извршавања својих мисија. Ова теорија, коју је промовисао Марко Поло, данас се углавном одбацује као мит или пропаганда, јер нема доказа да су користили дрогу нити да им је она била потребна за њихову фанатичну посвећеност. Назив је највероватније био пежоративни термин који је требало да их дискредитује.
Утврђења и центри моћи
Хашишије нису биле конвенционална држава, већ мрежа планинских тврђава и упоришта, углавном у Персији и Сирији. Ове тврђаве су служиле као верски центри, војне базе и места за обуку.
- Аламут (Персија): Централна и најважнија тврђава, позната као "Орлово гнездо". Била је готово неосвојива и представљала је симбол њихове моћи.
- Масџаф (Сирија): Главно упориште у Сирији, одакле су организовали нападе на крсташе и локалне муслиманске владаре.
- Друге тврђаве: Поседовали су бројне друге планинске тврђаве, које су им пружале сигурност и аутономију.
Пад и наслеђе
Моћ хашишија је почела да слаби у 13. веку, а њихов крај је дошао са инвазијом Монгола:
- Пад Аламута (1256. године): Монголска војска под вођством Хулагу-кана, унука Џингис-кана, освојила је и уништила Аламут 1256. године. Ово је означило крај независне исмаилитске државе у Персији.
- Пад Масџафа (1273. године): Мамелучки султан Бајбарс је коначно уништио њихове последње тврђаве у Сирији.
Након уништења њихових упоришта, низари исмаилити су наставили да постоје као мањинска верска заједница, углавном тајно, и њихова вера се преносила кроз скривене лозе имама. Данас су низари исмаилити мирна заједница раширена по свету, под водством свог живог имама, Ага Кана.
Наслеђе хашишија је оставило дубок траг у западњачкој култури, углавном кроз мит о "дрогираним убицама", иако је њихова стварна историја сложенија и сведочи о изузетној верској посвећености и тактичкој генијалности у борби за опстанак.
Нема коментара:
Постави коментар