Адонис

Адонис је био прелепи младић који је постао централна фигура у древној блискоисточној и грчкој митологији. Он отелотворује концепт бога који умире и васкрсава, симболизујући цикличну природу вегетације, плодности, смрти и поновног рођења.

Порекло и етимологија:

• Блискоисточни корени: Већина савремених научника се слаже да мит о Адонису потиче из древног Блиског истока, тачније од феничанског (хананског) божанства Адона, што значи „господар“. Ово име је сродно хебрејском Адонај (што значи „мој господар“, титула која се користи за Бога).
• Месопотамске паралеле: Мит о Адонису је такође уско повезан са ранијим месопотамским митовима о Инани (Иштар) и Думузиду (Тамузу), где богиња оплакује вољеног младог бога који умире и силази у подземни свет, утичући на плодност земље.

Мит о Адонису (грчка верзија):

Иако постоје варијације, најчешћа грчка верзија мита укључује:

1. Инцестуозно рођење: Адонис је рођен из инцестуозне везе између краља Кинире (или Теје) и његове ћерке Мире (или Смирне). Мира, коју је Афродита (богиња љубави и лепоте) проклела да жуди за својим оцем, преварила га је да спава са њом у мраку. Када је краљ открио истину, прогонио ју је мачем да би је убио. Мира је преклињала богове, који су је претворили у дрво мире (смирна, измир) да је спасу. Из дрвета је рођен Адонис.
2. Афродита и Персефона: Беба Адонис је била тако изузетно лепа да се Афродита, када га је пронашла, одмах заљубила. Ставила га је у ковчег и поверила га Персефони, краљици подземља, на чување. Међутим, Персефона је такође била очарана Адонисовом лепотом и одбила је да га врати.
3. Зевсов суд: Спор између две моћне богиње изнесен је пред Зевса (или понекад музу Калиопу), који је одредио да ће Адонис провести:
   • Једну трећину године са Персефоном у подземљу.
   • Једну трећину године са Афродитом на Земљи.
   • Једну трећину године са ким год је изабрао. Адонис, фаворизујући Афродиту, одлучио је да преостало време проведе са њом, тако проводећи две трећине године са Афродитом.
4. Смрт од вепра: Адонис је био страствени ловац. Упркос Афродитиним упозорењима да не лови опасне животиње, смртно га је набо дивљи вепар (понекад се каже да га је послао љубоморни Арес, Афродитин други љубавник или Артемида). Умро је у Афродитином наручју док је плакала над њим. Из његове крви, каже се, изнико је цвет анемона, а из Афродитиних суза, руже.

Религиозни култ и фестивали:

• Адонија: Смрт и васкрсење Адониса обележавани су годишњим фестивалима званим Адонија. Ове фестивале су првенствено славиле жене, посебно средином лета, током најтоплијих делова године када вегетација вене.
• „Адонисове баште“: Карактеристични ритуал је укључивао жене које су садиле „Адонисове баште“ у плитке саксије или корпе. То су биле брзорастуће биљке (попут зелене салате, коморача или житарица) које би брзо никле на врућини, али би затим брзо увенуле и умрле. Овај пролазни раст и пропадање директно су симболизовали Адонисов кратак живот и прерану смрт.
• Жалост и нарицање: Жене би се затим јавно упуштале у жалост, гласно наричући, цепајући одећу и носећи ликове Адониса до мора, где би их бацали заједно са увенулим биљкама. Овај ритуал је изражавао тугу због блеђења природе и наду у њену обнову.
• Географска распрострањеност: Култ Адониса био је распрострањен у источном Медитерану, посебно у феничанским градовима попут Библоса, а затим се проширио на Грчку, посебно на Кипар, Лезбос и Атину.

Симболика и наслеђе:

• Циклус живота-смрти-поновног рођења: Адонис је класичан пример „бога који умире и устаје“, који представља циклус годишњих доба, годишњу смрт вегетације у зимској/летњој суши и њено поновно рођење у пролеће.
• Лепота и жеља: Његова изузетна лепота учинила га је богом жеље и привлачности, а термин „Адонис“ се и данас користи да опише веома згодног мушкарца.
• Универзалне теме: Мит о Адонису истражује универзалне теме љубави, губитка, туге, плодности и пролазности живота.

Адонис Уфичи, направљен од пентеличног мермера, 2. век пре нове ере, тренутно се налази у

галерији Уфичи у Фиренци, Италија