Атис је био млади бог у фригијској и касније грчко-римској митологији, најпознатији као пратилац и љубавник Велике Мајке Богова, Кибеле (или Агдистис). Његов мит и култ су јединствени и често шокантни због своје повезаности са самокастрацијом, смрћу и васкрсењем. Он је првенствено сматран богом вегетације и плодности, чији животни циклус одражава годишњи циклус смрти и поновног рођења природе.
Мит о Атису (главне верзије)
Постоји неколико варијанти мита о Атису, али све укључују кључне елементе:
-
Фригијска верзија (најчешћа):
- Мит често почиње рођењем Агдистис, андрогиног, дивљег и снажног божанства, које је толико претило боговима да су га кастрирали. Из његових одсечених мушких делова израсло је дрво бадема.
- Нана, ћерка речног бога Сангарија, узела је плод тог бадемовог дрвета, ставила га у своја недра и тако затруднела носећи Атиса. Нана је родила Атиса, али га је изложила (оставила у дивљини).
- Атиса су одгајали пастири и коза, а он је израстао у изузетно лепог младића.
- Агдистис/Кибела се страсно заљубила у Атиса. Међутим, Атис је био одређен да се ожени ћерком краља Песинунта (неке верзије кажу краља Миде).
- Током венчања, или непосредно пре њега, Агдистис/Кибела се појавила у својој божанској моћи, изазивајући лудило код Атиса и других присутних. У том лудилу, Атис је себе кастрирао под боровим дрветом и искрварио до смрти.
- Из његове крви израсле су љубичице. Кибела је била сломљена болом и молила је Зевса да Атисово тело никада не пропадне, што јој је било одобрено.
- У неким верзијама, Атис се трансформисао у бор или је повезан са њим.
-
Лидијска верзија:
- У овој верзији, Атиса убија дивљи вепар, слично миту о Адонису. Ова верзија је мање истакнута, али показује везу Атиса са другим боговима вегетације.
Религијски значај и култ
Култ Кибеле и Атиса потиче из Фригије (у данашњој Турској), а касније се проширио широм грчког и римског света, постајући један од важнијих мистеријских култова Римског царства.
- Вегетацијски бог: Атис је фундаментално бог вегетације. Његова самокастрација, смрт и васкрсење симболизују циклус земљине плодности – биљке које умиру зими и поново оживљавају у пролеће. Љубичице које ничу из његове крви су директан симбол ове обнове.
- Свештеници (гали): Најупечатљивији аспект Атисовог култа била је пракса самокастрације међу његовим свештеницима, познатим као гали. Овај чин је био ритуално опонашање Атисове самоповреде, симболизујући посвећеност богињи и одрицање од телесних жеља у тежњи ка духовном. Гали су често носили женску одећу и третирани су као "трећи род".
- Годишњи фестивали: Култ Атиса је укључивао годишње прославе, посебно током пролећне равнодневнице (од 15. до 27. марта) у Риму. Ови фестивали су били драматично обележавање мита о Атису:
- 22. март (Arbor intrat): Сечено је борово дрво и уношено у светилиште Кибеле, украшено љубичицама и вуненим тракама, симболизујући Атисово тело.
- 24. март (Dies Sanguinis - Дан крви): Ово је био дан интензивног оплакивања Атисове смрти. Свештеници су се бичевали до крви, а нови следбеници су вршили самокастрацију, у екстатичном ритуалу жалости и посвећености. Крв је симболизовала виталност и плодност.
- 25. март (Hilaria - Дан весеља): Након жалости, следила је прослава Атисовог васкрсења, испуњена радошћу, маскарадама и банкетима, симболизујући поновни живот природе.
- Мистеријски култ: Попут других мистеријских култова (нпр. Елеусинске мистерије, митраизам), култ Атиса је нудио иницијатима обећање спасења и бесмртности кроз симболичко учествовање у смрти и васкрсењу божанства. Касније у Римском царству, Атис је чак добио небеске атрибуте и постао повезан са сунцем.
Иконографија
Атис је често приказиван као младић са карактеристичном фригијском капом и панталонама. Понекад носи пастирски штап или гране боровине.
Атисов култ, са својом снажном симболиком смрти и поновног рађања, био је важан део религиозног пејзажа старог Рима и одражавао је дубоку људску тежњу ка обнови и вечном животу.
Нема коментара:
Постави коментар