Алкалај, Јехуда бен Шеломо

Јехуда бен Шеломо Алкалај (хебрејски: יהודה בן שלמה אלקלעי; 1798, Сарајево – октобар 1878, Јерусалим) био је истакнути сефардски рабин, кабалиста и један од најзначајнијих раних претеча модерног ционизма. Познат је по залагању за практичан, постепени повратак јеврејског народа у Земљу Израиља, деценијама пре политичког ционизма Теодора Херцла.

Рани живот и рабинска каријера:

Рођен у Сарајеву (тада део Османског царства, сада Босна и Херцеговина) 1798. године, Алкалај је потицао из угледне рабинске породице. Стекао је традиционално јеврејско образовање и постао сефардски рабин. Године 1825. именован је за рабина Семлина (Земуна), у Србији, града који се тада налазио на граници Аустријског и Османског царства, где је служио више од 50 година. Његова блискост новонасталим националистичким покретима међу балканским народима, као и ширење модерних идеја, вероватно су утицали на његов развој ционистичке идеологије.

Кључне идеје и залагање за повратак у Сион:

Алкалајева ционистичка мисао, развијена средином 19. века, била је револуционарна за своје време, јер је већина Јевреја још увек углавном чекала чудесно, месијанско искупљење. Он се залагао за природни (иако божански вођен) процес повратка:

1. Практично искупљење (Геула бе-Дерех Тева): За разлику од преовлађујућег веровања да ће Месија чудесно окупити изгнанике, Алкалај је претпоставио да ће искупљење почети природним, људским напорима, уз помоћ божанске промисли. Повратак у Сион је видео као прелиминарну, земаљску фазу која ће убрзати коначну месијанску еру.
2. Покајање и акција: Веровао је да недостатак јеврејског јединства и акције омета искупљење. Позвао је на колективно покајање и практичне кораке ка насељавању Земље Израиља.
3. Насељавање земље: Снажно се залагао за оснивање јеврејских пољопривредних насеља у Палестини, видећи то као примарно средство за поновно успостављање јеврејског присуства и суверенитета.
4. Оживљавање хебрејског као говорног језика: Испред свог времена, Алкалај је био снажан заговорник оживљавања хебрејског као говорног језика међу Јеврејима, сматрајући га неопходним за национално јединство и стварање модерног јеврејског друштва у земљи.
5. Јеврејско вођство и организација: Позвао је на стварање централне јеврејске организације или „Скупштине мудраца Израиља“ која би надгледала напоре колонизације, прикупљала средства и преговарала са светским силама за дозволу за насељавање.
6. Економска самодовољност: Нагласио је важност да се Јевреји баве продуктивним радом, посебно пољопривредом, уместо да се ослањају искључиво на халуку (милосрђе) у Светој земљи.
7. Политичка дипломатија: Препознао је потребу за дипломатским напорима како би се добила међународна подршка и османска дозвола за јеврејско насељавање. Предложио је „Акционарско друштво“ за куповину земљишта у Палестини, слично каснијим ционистичким финансијским инструментима.

Главна дела:

Алкалај је ширио своје идеје кроз бројне књиге, памфлете и чланке, првенствено на хебрејском, ладину и немачком језику. Нека од његових значајних дела укључују:

• Шема Јизраел (Чуј, Израеле, 1834): Његово најраније објављено дело на ту тему, где је први пут артикулисао идеју о практичном, постепеном повратку у Сион као предуслову за месијанско искупљење.
• Шалом Јерушалајим (Јерусалимски мир, 1840): Опширније дело које се надовезује на његове раније идеје.
• Горал Адонај (Жреб Господњи, 1857): У овом делу је експлицитно изложио план за оснивање јеврејског колонизационог друштва.
• Ха-Кетав ми-Давар Б'ито (Писмо на зиду у своје време, 1857): Још једно значајно дело које промовише његове идеје.

Каснији живот и наслеђе:

Алкалај се суочио са значајним противљењем многих ортодоксних рабина који су његов прагматични приступ сматрали мешањем у божанску вољу или секуларизацијом месијанског веровања. Међутим, он је такође стекао присталице и утицао на генерацију протоциониста, укључујући и оне у покрету Ховевеј Цион (Љубитељи Сиона).

Године 1874, у поодмаклим годинама, испунио је свој животни сан и емигрирао у Јерусалим, где је наставио да се залаже за насељавање све до своје смрти 1878. године.

Јехуда Алкалај је сада широко признат као темељна фигура у ционистичкој историји. Његови теолошки аргументи за активно јеврејско учешће у искупљењу, његови позиви на практично насељавање и његов нагласак на хебрејском препороду значајно су наговестили каснији политички ционистички покрет и директно утицали на личности попут Теодора Херцла, који је наводно упознао Алкалајеве списе преко свог деде. Премостио је традиционалне месијанске тежње са модерним, активистичким приступом јеврејском националном идентитету.

Портрет рабина Јехуда Алкалаија и његове супруге Естер 1874. године, пре њихове имиграције у Палестину