Али-Шир Наваи

Али-Шир Наваи (персијски: علیشیر نوایی; узбекистански: Алишер Навоји; рођен као Низомидин Мир Алишер; 9. фебруар 1441. – 3. јануар 1501.) био је централноазијски туркијски песник, мистик, лингвиста и државник, вероватно највећи представник чагатајске књижевности. Сматра се националним песником Узбекистана, а његов утицај се протеже широм света који говори туркијски језик.

Рани живот и образовање:

Наваи је рођен у Херату (данашњи Авганистан), који је тада био жива престоница Тимуридског царства и главни центар културе, уметности и учења. Његова породица је била истакнута на тимуридском двору, а његов отац је служио као гувернер.

Стекао је свеобухватно образовање, студирајући у Херату, Мешхеду и Самарканду. Био је полихистор, вешт у персијским, арапским и туркијским језицима, и дубоко упознат са исламским наукама, књижевношћу, историјом и уметношћу. Од малих ногу је показивао изузетан таленат за поезију.

Кључно је то што је Наваи развио доживотно пријатељство са султаном Хусеином Бајкаром, који ће касније постати владар Херата. Ово пријатељство се показало кључним за Наваијеву каријеру као државника и покровитеља уметности.

Државник и покровитељ уметности:

По доласку султана Хусеина Бајкара на власт 1469. године, Наваи је постављен на високе административне положаје, укључујући чувара печата, а касније и мира (емира) и везира. Велики део свог богатства и утицаја посветио је јавним радовима, изградњи џамија, медреса (исламских школа), библиотека, болница и мостова.

Као државник, био је познат по својим административним реформама, напорима да обезбеди правду и промоцији интелектуалног живота. Међутим, његова најзначајнија улога на двору била је као ненадмашног покровитеља уметности, науке и учења. Подржавао је широку мрежу научника, песника, калиграфа, архитеката, музичара и уметника, чинећи Херат просперитетним средиштем Тимуридске ренесансе. Лично је подстицао развој визуелних уметности, посебно минијатурног сликарства, под вођством чувеног сликара Камала уд-Дина Бехзада.

Књижевни доприноси и чагатајски језик:

Наваи је био плодан писац, стварајући дела и на персијском (под псеудонимом Фани) и, што је најважније, на чагатајском туркијском језику. Његова посвећеност чагатајском језику трансформисала га је од релативно неразвијеног књижевног језика у софистицирани и широко признати песнички медијум.

• Заговорник чагатаја: Наваји су чврсто веровали да је чагатајски туркијски језик способан за исту поетску дубину и елоквенцију као персијски, који је био доминантан књижевни језик тог времена. Да би то доказао, свесно је користио туркијски речник и поетске форме, демонстрирајући његово богатство и изражајну моћ. Његови напори су у суштини стандардизовали и уздигли чагатај на висок књижевни статус, отварајући пут будућим туркијским књижевностима.
• „Чагатаидски класици“: Његова дела су постала класични стандард за чагатајску књижевност и настављају да се проучавају и поштују у Централној Азији данас.

Главна дела:

Његов богат књижевни опус обухвата:

1. „Хамса“ (Квинтет): Његово најпознатије дело, састављено од пет дугих наративних песама (маснавис), по узору на чувену персијску „Хамсу“ Низамија Ганџавија. Наваијева „Хамса“ се сматра његовим ремек-делом и укључује:
   • Хајрат ул-Абрар (чуда праведника)
   • Фархад и Ширин (Фархад и Ширин)
   • Лејла и Меџнун
   • Сабат-е Сајар (Седам планета/Седам путника)
   • Сад-и Искандари (Александров зид)
2. „Дивани“ (Сабране песме): Саставио је четири дивана, или збирке лирских песама, на чагатајском језику, од којих свака представља различит период живота, покривајући широк спектар газала, рубаијата и других облика.
3. „Мухакамат ал-Лугатајн“ (Суд два језика): Веома значајно прозно дело у којем Наваи систематски упоређује персијски и турски језик, тврдећи да је турски језик супериорнији у погледу његовог богатства и изражајних могућности. Ово дело је била снажна одбрана и промоција његовог матерњег језика.
4. „Меџелис ун-Нафаис“ (Скупштине префињених личности): Биографски речник савремених песника, који пружа непроцењив увид у књижевну сцену његовог времена.
5. „Мизан ул-Авзан“ (Равнотежа мера): Трактат о турској прозодији (песнички метар и ритам).
6. Мистична и религиозна дела: Такође је написао бројне суфијске трактате и верске текстове, што одражава његову дубоку духовну склоност.

Наслеђе:

Али-Шир Наваи је умро 1501. године у Херату, остављајући за собом неупоредиво наслеђе:

• Национални песник: Он је универзално признат као национални песник Узбекистана и поштован у другим туркијским регионима.
• Књижевни иноватор: Уздигао је чагатајски турски језик на ниво префињеног књижевног језика, утичући на песнике и писце вековима.
• Мост између култура: Његова дела отелотворују богату синтезу персијске, турске и исламске културе тимуридског доба.
• Симбол централноазијске културе: Његово име је синоним за културни и интелектуални процват Тимуридског периода. Бројне институције, улице, па чак и градови у Централној Азији носе његово име.

Наваијева комбинација политичког утицаја, књижевног генија и покровитељства учинила га је високом фигуром чији је утицај на туркијски језик и књижевност упоредив са утицајем Дантеа Алигијерија на италијански или Вилијама Шекспира на енглески.

Портрет Али-Шира Наваија из 16. века, који је насликао Махмуд Музахиб, сада се налази у Музеју Астан Кудс Разави у Мешхеду, Иран