Алин Ситое Дијата (око 1920 – 1944), често поштована као „Жена која је била више од мушкарца“ или „Јованка Орлеанка из Африке“, била је херојска фигура антиколонијалног отпора у региону Казаманс на југу Сенегала. Њена прича отелотворује снажну мешавину духовног вођства, грађанске непослушности и пркоса француској колонијалној власти.
Рани живот и појава као вође
Рођена око 1920. године у Кабрусу, селу у Басе Казамансу, Алин Ситое Дијата је била припадница етничке групе Јола. Оставши сироче у младости, преселила се у Зигиншор, а касније у Дакар, радећи као кућна слушкиња.
Око 1941. године, док је била у Дакару, догодио се преломни тренутак: тврдила је да је примила божанску поруку која јој је наложила да се врати у своје село у Казамансу и поведе свој народ у отпор француским колонијалистима. Иако је у почетку оклевала, период парализе, који је наводно нестао по повратку у Казамансу, учврстио је њено уверење.
Религиозна и политичка улога у отпору
Покрет Алине Ситое Дијате био је дубоко духован и брзо је стекао широку подршку међу народом Јола.
- Духовни ауторитет и пророчанство: Појавила се као моћна пророчица и свештеница, коју су њени следбеници доживљавали као натприродну моћ. Веровало се да је способна да донесе кишу на исушене земље, што је кључна способност у пољопривредном друштву. Њена учења су наглашавала повратак традиционалним обичајима, веровањима и верским праксама народа Диола, које је сматрала виталним за отпор колонијалном утицају. Наређивала је жртве, нове облике молитве, па чак и поново успоставила традиционалну шестодневну недељу народа Диола.
- Антиколонијални отпор: Њена духовна порука се беспрекорно преточила у политичку. Проповедала је грађанску непослушност и постала вођа покрета отпора порезима током Другог светског рата, позивајући свој народ да одбије плаћање пореза и да бојкотује француску трговинску робу.
- Такође се жестоко противила присилном раду и регрутовању у колонијалну војску.
- Кључно је било то што је позвала свој народ да престане да узгаја кикирики за извоз Французима, залажући се уместо тога за традиционални узгој пиринча ради опстанка и безбедности хране. То је био директан изазов француској пољопривредној политици која је експлоатисала локалне ресурсе за колонијалну добит.
- Ненасилна, али пркосна: Иако је њен покрет промовисао ненасилни отпор и повратак традиционалним вредностима, француска администрација, која се борила да одржи контролу и извуче ресурсе током рата, видела ју је као директну претњу. Њен утицај је брзо растао, привлачећи следбенике из разних села који су је видели као светионик наде и ослобођења.
Хапшење, депортација и наслеђе
Француске колонијалне власти су сматрале Алин Ситое Дијату озбиљном претњом. Након неколико покушаја да је ухапсе, коначно је ухапшена 8. маја 1943. године. Премештана је између разних затвора у Сенегалу и Гамбији пре него што је депортована у Тимбукту, Мали, удаљено и сурово окружење, где је умрла у заточеништву 1944. године у младој доби од 23 или 24 године, вероватно због болести и злостављања.
Упркос кратком животу и трагичном крају, наслеђе Алин Ситое Дијате опстаје:
- Национална хероина: Поштују је као националну хероину у Сенегалу, посебно у региону Казаманс. Њена прича је снажан симбол отпора колонијалном угњетавању и сведочанство о снази аутохтоног духовног и културног идентитета.
- Инспирација за будуће покрете: Њен пророчки покрет и методе грађанске непослушности инспирисали су касније антиколонијалне, па чак и сепаратистичке покрете у Казамансу.
- Културни споменици: Њено име живи кроз разне јавне просторе и институције у Сенегалу, укључујући:
- Трајект Алин Ситое Дијата, који повезује Дакар са Зигиншором (Касаманс).
- Универзитетски дом за студенткиње на Универзитету Шеик Анта Диоп у Дакару.
- Стадиони и школе.
- Симбол оснаживања жена: Слави се као моћна жена која је пркосила патријархалним нормама и изазивала колонијалну власт, отелотворујући храброст и лидерство. Њена прича и даље је важан део сенегалског националног памћења и извор инспирације за жене.
Иако њени физички остаци никада нису враћени у Сенегал, њен дух и сећање на њен отпор остају снажна сила у колективној свести народа Казаманс и шире.
Нема коментара:
Постави коментар