Религија као геополитичко оруђе: Иран и Израел
Недавна ескалација тензија између Израела и Ирана поново је подигла међународну узбуну. Међутим, тумачење овог сукоба искључиво кроз геостратешку или војну призму било би погрешно. Спор између ове две земље садржи дубоку, симболичку и верску димензију која се ретко анализира са потребном ригорозношћу: то је рат који се води и на плану светог. Од 1979. године, Иран је успостављен као исламска шиитска република, где врховни вођа, тренутно ајатолах Хамнеи, поседује моћ која комбинује политички ауторитет и духовни водич. Принцип Вилајат ал-Факих – „принцип правника стручњака за исламски закон“ – налаже да клерик представља Скривеног Имама, месијанску фигуру у шиитском исламу чији ће долазак означити крај времена. У овом оквиру, сукоб са Израелом није само територијална борба, већ део есхатолошке нарације која се односи на последње ствари (смрт, последњи суд итд.). Према социологу Хамиду Дабашију, ирански режим артикулише своју спољну политику као причу о искупљењу, где отпор Израелу и Сједињеним Државама има свету функцију. Мучеништво, борба против угњетавања и ослобођење Јерусалима су централни елементи иранског теолошко-политичког дискурса. С друге стране, Израел, иако је основан као секуларна држава, није избегао религиозни утицај. Ционизам, чак и у својој секуларној верзији, увек је носио месијанску компоненту. Гершом Шолем (1971) је упозоравао да израелски пројекат функционише као „секуларизована месијанска структура очекивања“ где повратак на Сион ажурира библијска обећања. Данас, са растућим утицајем верских партија, та есхатолошка димензија добија нову снагу у израелској политици.
Јерусалим: епицентар светог сукоба и геополитика апокалипсе
Град Јерусалим функционише као сакрализовани простор за обе силе. За Иран, његово ослобођење је панисламски верски циљ; за Израел, то је вечни и недељиви главни град јеврејског народа. И Иран и Израел сматрају Јерусалим не само политичком територијом, већ сакрализованим простором, неком врстом космичког чворишта где се одлучује о судбини света. У шиитској традицији, борба за Ал-Кудс („Свети“, арапски назив за Јерусалим) део је џихада против глобалне неправде. У Израелу, град је идентитетско и симболичко срце нације. Овде геополитика поприма митску структуру: сукоб око земље претвара се у спор око божанског права на историју. Како истиче италијански филозоф Ђорђо Агамбен, „свети простор је место где се закон суспендује да би се уступио место последњем суду“. Стога су свете територије зоне онтолошке изузетности, где се право и теологија преплићу без могућности раздвајања. Најузнемирујуће у овом сукобу није могућност конвенционалног рата, већ то што је структуриран оним што неки називају „светим незнањем“: политичком инструментализацијом религиозног. У овом контексту, сваки покрет добија високу симболичку вредност: убиство може бити чин прочишћења, а смрт корак ка искупљењу.
Симболика сукоба и пут ка мирној будућности
Ово сукоб уздиже на апокалиптичну димензију. Није реч само о освајању територија или утицаја, већ о испуњавању судбина: последњег суда, повратка Месије, пораза неверника. Ова логика омогућава да се схвати зашто се понекад политичке одлуке чине ирационалним: поступа се унутар наратива где свет мора да гори да би настало Царство Божије. Симболички мапа сукоба илуструје позиционирање кључних актера према двама осама: степену верске политизације и стратешкој употреби моћи. Видимо како се Иран и Израел не сукобљавају само војно, већ заузимају супротне полове у симболичком пољу где Јерусалим делује као свето језгро спора. Будућност не сме бити нуклеарни Армагедон где губимо сви ми, људска бића. Док год Иран види Израел као есхатолошког непријатеља, и док год Израел сматра Иран егзистенцијалном претњом, могућност мирног решења је угрожена. Изазов за међународну дипломатију је деактивирање темељних митова који хране овај рат: претварање Јерусалима у место симболичког суживота уместо искупитељског сукоба и захтевање од политичких лидера да напусте апокалиптичне сценарије у корист људских договора. Није довољно преговарати о споразумима. Потребно је оспорити наратив и спасити људске животе, што је, укратко, важније од практиковања било које религије или веровања у неопходан апокалиптични крај.
Нема коментара:
Постави коментар