Апофатизам

Апофатизам, такође познат као негативна теологија, је теолошки приступ који описује Бога (или Божанско, крајњу стварност) првенствено оним што није, а не оним што јесте. Термин потиче од грчке речи ἀπόφασις, што значи „негација“ или „порицање“.

Основна идеја и сврха:

Основна премиса апофатизма је да је Божанско потпуно трансцендентно, неописиво и изван људског разумевања, језика и концептуализације. Било каква позитивна тврдња или опис који направимо о Богу неизбежно би ограничио, антропоморфизовао или искривио бесконачну и мистериозну природу Божанског.

Сврха апофатизма није порицање Божјег постојања или атрибута, већ:

• Да би се сачувала божанска трансценденција: Наглашава Божју „другост“ и бесконачну природу, спречавајући људе да сведу Бога на коначно, разумљиво биће.
• Да би се неговала скромност: Признаје ограничења људског интелекта и језика у схватању Божанског.
• Да би се довело до мистичног искуства: Уклањањем свих концепата и афирмација, апофатизам може водити трагаоца ка директном, непосредованом и неописивом искуству Божанског, често кроз тишину, контемплацију или парадокс.
• Да би се избегло идолопоклонство: Одбијањем да се Бога дефинише људским терминима, штити се од стварања „идола“ у нечијем уму који је само пројекција људског разумевања.

Апофатичка наспрам катафатичке теологије:

Апофатизам се често супротставља катафатичкој теологији (од грчке речи kataphasis, што значи „потврда“). Катафатичка теологија користи позитивне изјаве и афирмације да би описала Бога, као што су „Бог је добар“, „Бог је љубећи“, „Бог је мудар“, „Бог је милостив“.

Иако наизглед супротни, многе теолошке традиције виде апофатичке и катафатичке приступе као комплементарне и неопходне за потпуније разумевање Божанског:

• Катафатичке изјаве нам дају језик којим се можемо повезати са Богом, разумети Божје поступке у свету и описати откривене атрибуте.
• Апофатичке изјаве служе као коректив, подсећајући нас да су чак и наши најпозитивнији описи у крајњој линији неадекватни и да Бог превазилази све њих. На пример, док кажемо „Бог је добар“, апофатизам нас подсећа да Божја доброта није ограничена нити у потпуности обухваћена нашим људским концептом доброте; Бог „није зао“, већ је и „изван добра“.

Порекло и примери у различитим религијама:

Апофатичке тенденције се налазе у многим светским религијама, не искључиво у хришћанству.

• Античка грчка филозофија: Елементи апофатичког мишљења могу се пратити до Платона и питагорејства, где се божанска или врховна стварност понекад називала оним што није била. Хомерове песме, на пример, често су богове називале „бесмртницима“ (ἀθάνατοι) за разлику од „смртника“ (θνητοί) за људе.
• Јудаизам: Јеврејске мистичне традиције (Кабала) наглашавају непознату природу Бога (Еин Соф – „бескрајно“ или „бесконачно“). Забрана именовања Бога или визуелног приказивања Бога такође одражава апофатички импулс. Филозофи попут Филона Александријског третирали су библијске антропоморфне слике Бога као симболичке, а не као дословне. Мајмонид (Мојсије бен Мајмон) се снажно залагао за негативне атрибуте Бога.
• Хришћанство:
  • Рани црквени оци: Кападокијски оци (Григорије Назијански, Василије Велики, Григорије Ниски) из 4. века истицали су неописивост Божје суштине. Јован Дамаскин је изјавио да позитивне изјаве о Богу откривају „не природу, већ ствари око природе“.
  • Псеудо-Дионисије Ареопагит (5-6. век): Овај анонимни сиријски теолог је најутицајнији заговорник хришћанског апофатизма. Његово дело „Мистична теологија“ систематски излаже „негативни пут“, тврдећи да је Бог изван сваке афирмације и негације. Он описује Бога као некога ко превазилази све концепте, чак и „биће“ или „доброту“.
  • Православље: Апофатичка теологија остаје централни и кључни аспект православне теологије, често сматрана супериорнијом од катафатичке теологије у својој способности да се приближи несхватљивом Богу. Она је саставни део њиховог разумевања божанске трансценденције и мистичног јединства.
  • Западно хришћанство: Иако је више повезано са катафатичком теологијом, личности попут Светог Августина („Ако можете да схватите [Бога], то није Бог“) и Светог Томе Аквинског (који је опширно користио негативну теологију у својим расправама о Божјој једноставности и атрибутима) такође су користили апофатичке принципе. Многи мистици у западној традицији, попут Светог Јована од Крста, такође се дубоко баве апофатичким праксама.
• Ислам: Исламска теологија, посебно у суфизму (мистичном исламу) и одређеним филозофским школама, наглашава Божју апсолутну трансценденцију (Танзих) и неописивост. Курански стих „Ништа није Њему слично“ (Куран 42:11) је снажна апофатичка изјава.
• Хиндуизам: Упанишаде хиндуизма представљају врховну стварност, Брахмана, као нешто изван свих карактеристика и разлика. Фраза „Нети нети“ („ни ово, ни оно“) је класично апофатичко учење, које има за циљ да опише Брахмана негирајући све коначне атрибуте.
• Таоизам: Тао Те Чинг, основни текст таоизма, почиње познатом апофатичком изјавом: „Тао који се може рећи није вечни Тао.“ Тао (Пут, крајњи принцип) је описан као безимен, безобличан и изван конвенционалног разумевања.

У суштини, апофатизам је дубоко препознавање граница људског разума и језика када се размишља о бесконачном и крајњем, водећи трагаоца ка искуству које превазилази пуко интелектуално разумевање.

Григорије Палама