Ренесансна алхемија

Ренесансна алхемија (отприлике од 14. до 17. века) у Европи обележила је живахан, сложен и прелазни период за античку уметност, који је карактерисало обновљено интересовање за класичне изворе, дубока веза са мистичним традицијама и, парадоксално, растући емпиријски дух који је на крају поставио темеље за модерну хемију.

Кључне карактеристике и циљеви:

1. Оживљавање класичних текстова: Ренесанса је доживела поновни пораст интересовања за старогрчке и хеленистичке текстове, укључујући херметику и дела личности попут Зосима из Панополиса. То је довело до дубљег разумевања теоријских и мистичних основа алхемије, често виђених као „prisca theologia“ (античка теологија) или облик скривене мудрости.
2. Камен мудрости: Примарни практични циљ остао је стварање Камена мудрости, митске супстанце за коју се верује да има две главне моћи:
   • Трансмутација: Способност претварања основних метала (као што је олово) у племените метале (злато и сребро).
   • Еликсир живота: Способност лечења свих болести, продужења живота на неодређено време или чак доделе бесмртности.
   • За многе, физичка трансмутација је виђена као аналогија или средство за постизање духовне трансформације и савршенства.
3. Медицинска алхемија (јатрохемија): Значајна промена фокуса догодила се током ренесансе, посебно са успоном Парацелзуса. Ова грана, позната као јатрохемија, наглашавала је примену алхемијских принципа и препарата у медицини. Алхемичари су настојали да припреме снажне хемијске лекове за одређене болести, доводећи у питање традиционалну хуморалну теорију медицине.
4. Нагласак на емпиријском експериментисању: Иако су још увек били прожети симболизмом и мистичном мишљу, многи ренесансни алхемичари су били педантни у свом лабораторијском раду. Спроводили су опсежне експерименте, педантно бележећи поступке и запажања, и допринели развоју лабораторијске апаратуре и техника (дестилација, сублимација, калцинација итд.). Овај практични приступ био је кључни претеча научне методе.
5. Тајност и симболика: Алхемичари су наставили дугогодишњу традицију тајности, често користећи алегорије, криптични језик и разрађене визуелне симболе (амблеме) у својим трактатима како би пренели своје знање само инициранима. Ово је такође служило као заштитна мера од оптужби за јерес или шарлатанизам, и за заштиту интелектуалне својине.

Веза са херметизмом и неоплатонизмом:

Ренесансна алхемија била је дубоко испреплетена са интелектуалним струјама тог времена:

• Херметизам: Поновно откривање и превод Корпуса Херметикума (текстова који се приписују Хермесу Трисмегисту) од стране личности попут Марсилија Фичина (крајем 15. века) имало је дубок утицај. Херметичка филозофија, са својим нагласком на међусобној повезаности микрокосмоса и макрокосмоса, божанској природи човечанства и могућности духовног успона кроз знање и праксу, пружила је снажан филозофски и мистични оквир за алхемијска истраживања. Алхемичари су често свој рад видели као начин манипулације овим космичким симпатијама.
• Неоплатонизам: Оживљавање неоплатонске филозофије, која је постулирала универзум који произилази из божанског „Једног“ и хијерархију бића, одјекнуло је алхемијским идејама о прочишћењу и уздизању од основне материје до духовног савршенства. Концепт „Светске душе“ (anima mundi) која прожима сву материју такође је утицао на разумевање активних принципа унутар супстанци од стране алхемичара.
• Кабала и хришћански мистицизам: Неки ренесансни алхемичари, посебно они који су се бавили хришћанском кабалом, интегрисали су јеврејске мистичне традиције и хришћанске теолошке концепте у своје алхемијске оквире, посматрајући Велико Дело као пут ка духовном просветљењу или чак сједињењу са Богом.

Кључне личности:

• Парацелзус (Филип Ауреол Теофраст Бомбаст из Хохенхајма, 1493–1541): Револуционарни швајцарски лекар, алхемичар и астролог. Одбацио је велики део традиционалне галенске медицине и био је пионир јатрохемије, тврдећи да права сврха алхемије није прављење злата већ производња лекова. Нагласио је tria prima (три принципа: жива, сумпор и со) као основне састојке све материје, што је одступање од Аристотелових четири елемента.
• Хајнрих Корнелије Агрипа (1486–1535): Немачки полимат, мађионичар и алхемичар чије је дело „De occulta philosophia libri tres“ истраживало магију, астрологију и алхемију као међусобно повезане окултне науке.
• Џон Ди (1527–1609): Енглески математичар, астроном, астролог, географ и алхемичар, и саветник краљице Елизабете I. Био је дубоко укључен у херметизам и неоплатонизам, а његова алхемијска истраживања била су испреплетана са његовим мистичним истраживањима и покушајима анђеоске комуникације.
• Никола Фламел (око 1330–1418): Иако је био активан непосредно пре врхунца ренесансе, његова легенда као успешног алхемичара који је стигао до Камена мудрости стекла је огромну популарност током ренесансе и у великој мери утицала на касније алхемичаре.
• Василије Валентин (Базилијус Валентине): Донекле легендарна личност којој су приписани многи утицајни алхемијски текстови (вероватно псеудоним за неколико аутора) током 16. и 17. века. Ова дела су детаљно описивала припрему антимона и других супстанци за медицинску употребу.
• Михаел Мајер (1568–1622): Немачки лекар и алхемичар, дворски лекар цара Рудолфа II. Био је истакнути бранилац розенкројцерства и опширно је писао о духовним и симболичким аспектима алхемије, најпознатије дело „Atalanta Fugiens“, књига амблема која је комбиновала алхемијске алегорије са музиком.
• Роберт Флад (1574–1637): Енглески парацелзијански лекар, астролог и мистични филозоф који је заступао херметички и неоплатонски поглед на свет, интегришући алхемију у свеобухватни систем микрокосмоса и макрокосмоса.

Пад ренесансне алхемије:

Седамнаести век је обележио постепени прелазак са традиционалне алхемије на модерну хемију, вођен неколико фактора:

• Успон научне методе: Личности попут Френсиса Бејкона залагале су се за емпиријскији, индуктивнији приступ природној филозофији, наглашавајући контролисане експерименте и одбацивање окултних објашњења.
• Нове теорије материје: Бојлово дело „Скептични хемичар“ (1661) оспорило је Аристотелове елементе и Парацелзијанску триа прима, предлажући корпускуларну теорију материје која је поставила темеље модерне теорије елемената.
• Неуспех трансмутације: Упркос вековним напорима, алхемичари доследно нису успевали да доказано произведу злато или еликсир живота, што је довело до све већег скептицизма и пада покровитељства.
• Шарлатанство: Распрострањеност шарлатана који су варали покровитеље лажирањем трансмутације такође је дискредитовала ову област.
• Институционална промена: Академске институције и краљевска друштва све више су фаворизовала новонасталу „хемију“ у односу на алхемију, фокусирајући се на практичне примене и проверљиве резултате.

Док је егзотерична (златаротворна) алхемија избледела, езотеријске и духовне димензије алхемије наставиле су да утичу на мистичне и филозофске традиције, а њене експерименталне праксе пружиле су кључну основу за развој модерне хемије. Чак је и Исак Њутн, кључна фигура научне револуције, посветио велике напоре алхемијским истраживањима, илуструјући дуготрајно преклапање између алхемије и наука у настајању.

Алхемичар Сендивогијус (1566–1636) Јан Матејко, 1867.