Роџер Бејкон (Roger Bacon, око 1214–око 1292) био је енглески филозоф, фрањевачки монах, научник и схоластичар, који се сматра једном од најзначајнијих фигура у историји науке средњег века. Често називан „Doctor Mirabilis“ (Чудесни учитељ), Бејкон је заговарао емпиријски приступ знању и експериментисање, много пре Френсиса Бејкона, чиме је постао визионар будућности научне методе.
Рани живот и образовање
Роџер Бејкон је рођен у Оксфорду или близу њега, у угледној, али не и изузетно богатој породици. Школовао се на Универзитету у Оксфорду, а касније и на Универзитету у Паризу, који је у то време био интелектуални центар Европе. У Паризу је предавао уметност (слободне вештине), фокусирајући се на аристотеловску логику, метафизику и природну филозофију, која је тек поново откривена на Западу путем арапских превода.
Приступ монашком реду и посвећеност науци
Око 1247. или 1248. године, Бејкон се вратио у Оксфорд, где је, уместо да настави са стандардним предавањима, почео да се бави опсежним проучавањем језика (грчког, хебрејског, арапског), математике и, најважније, експерименталне науке. Око 1257. године, Бејкон је приступио фрањевачком реду. Ово је значило да је морао да се придржава строгих правила реда, укључујући и оно које је захтевало да добије дозволу од својих претпостављених пре објављивања било каквог дела.
Филозофија и научни метод
Бејкон је био један од првих мислилаца који је снажно заговарао важност емпиријског и експерименталног знања као кључног за разумевање света. Критиковао је тадашњи схоластички приступ који се превише ослањао на ауторитет (посебно Аристотелов) и дедуктивно резоновање, уместо на директно посматрање. За њега, експериментална наука била је „господарица свих наука“, способна да провери закључке других дисциплина и да открије истине које се не могу пронаћи кроз логику или метафизику.
Бејкон је идентификовао четири главне препреке за стицање истинског знања:
- Поверење у непоуздан ауторитет.
- Утицај обичаја.
- Предрасуде необразоване гомиле.
- Скривање сопственог незнања илузијом знања.
Главна дела
Његово најзначајније дело је „Opus Majus“ (Велико дело), наручено од стране папе Климента IV. Ово дело је представљало енциклопедијски преглед целокупног знања, а у њему је Бејкон детаљно изложио своје идеје о:
- Важности математике: Сматрао је да је математика кључ за све науке.
- Оптици (Perspectiva): Детаљно је писао о светлости, преламању, рефлексији и анатомији ока, често се ослањајући на арапске изворе попут Алхазена. Предвидео је изуме попут телескопа и микроскопа.
- Астрономији и реформи календара: Критиковао је тадашњи јулијански календар и предложио његову реформу, што је вековима касније довело до грегоријанског календара.
- Експерименталној науци: Детаљно је описао свој метод експериментисања и потенцијал за открића.
- Алхемији и магији: Иако се бавио алхемијом, разликовао ју је од црне магије и сматрао је легитимном научном дисциплином.
Осим „Opus Majus“, написао је и „Opus Minus“ (Мање дело) и „Opus Tertium“ (Треће дело), који су били скраћене верзије и допуне „Opus Majus“.
Визионарска предвиђања и каснији живот
Бејкон је био изузетно визионарски настројен. Предвидео је многе изуме који су се реализовали вековима касније, укључујући летеће машине, моторне бродове, аутомобиле и подморнице. Такође је изразио интересовање за барут, који је вероватно познавао из арапских извора. Његове идеје су биле толико напредне за његово време да су га многи сматрали чаробњаком.
Због својих неконвенционалних погледа и оштрих критика колега и црквених власти, Бејкон је имао проблема са фрањевачким редом. Био је затворен неколико пута због „сумњивих иновација“ или ширења опасних идеја. Иако тачан период његовог заточеништва није сасвим јасан, чини се да је провео значајан део својих каснијих година у изолованости, пишући своја дела. Умро је око 1292. године.
Наслеђе
Роџер Бејкон се сматра једном од најважнијих фигура у историји научне методе, као претеча емпиризма. Његово заговарање експериментисања и критичког мишљења значајно је утицало на касније генерације научника и филозофа, укључујући и самог Френсиса Бејкона, који је живео вековима после њега, али је делио многе сличне идеје о природи знања. Његов рад је сведочанство о интелектуалној виталности средњег века и његовом доприносу развоју модерне мисли.
Нема коментара:
Постави коментар