Френсис Бејкон (Francis Bacon, 1561–1626) био је енглески филозоф, државник, есејиста, историчар и пионир модерне научне методе. Сматра се једном од најутицајнијих фигура у историји науке и филозофије, чија су дела поставила темеље за емпиризам и индуктивно резоновање.
Живот и политичка каријера
Бејкон је рођен у Лондону у истакнутој породици. Његов отац, сер Николас Бејкон, био је лорд чувар Великог печата. Френсис се школовао код куће, а са дванаест година уписао је Тринити колеџ у Кембриџу. Након студија, посветио се праву и уписао Грејс Ин (Gray's Inn), један од четири лондонска правна удружења.
Његова политичка каријера почела је 1584. године када је изабран за члана Парламента. Под владавином краљице Елизабете I, његов напредак је био спор, али се његова срећа драматично променила доласком Џејмса I на престо. Бејкон је брзо напредовао, обављајући различите високе функције, укључујући генералног правобраниоца (Attorney General) 1613. године, лорда чувара (Lord Keeper) 1617. године, и на крају лорда канцелара (Lord Chancellor) 1618. године, што је била највиша правна функција у Енглеској. За своје заслуге, добио је титуле барона Верулама и виконта Сент Олбанса.
Међутим, његова каријера је завршила срамотно 1621. године када је оптужен за примање мита. Иако је признао оптужбе (тврдећи да је примање поклона било уобичајена пракса, али да никада није дозволио да то утиче на његове пресуде), осуђен је, новчано кажњен и провео је кратко време у Лондонском торњу. Овај догађај га је приморао да се повуче из јавног живота, али му је омогућио да се у потпуности посвети својим филозофским и научним радовима.
Филозофија и научна метода
Бејкон је најпознатији по свом залагању за реформу знања и развоју емпиријске и индуктивне научне методе. Сматрао је да традиционални сколастички и аристотеловски приступи знању, који су се ослањали на дедуктивну логику и ауторитете, нису доводили до новог и корисног знања. Уместо тога, залагао се за приступ заснован на посматрању, експериментисању и систематском прикупљању података.
Његово најзначајније филозофско дело је „Нови органон“ (Novum Organum, 1620), чији је наслов директна алузија на Аристотелов „Органон“ (збирка дела о логици). У „Новом органону“, Бејкон је критиковао „идоле“ – заблуде које спречавају људски ум да дође до истинитог знања:
- Идоли племена (Idola Tribus): Заблуде својствене људској природи, попут склоности ка упрошћавању или тражењу образаца тамо где их нема.
- Идоли пећине (Idola Specus): Заблуде које произилазе из индивидуалних предрасуда, васпитања и искуства.
- Идоли трга (Idola Fori): Заблуде које настају из нејасности и непрецизности језика.
- Идоли позоришта (Idola Theatri): Заблуде које потичу из прихватања филозофских система и догми без критичког преиспитивања.
Бејконова научна метода, позната као беконовска метода, предлаже следеће кораке:
- Систематско посматрање и прикупљање чињеница без предрасуда.
- Табулација и класификација тих чињеница у три категорије: присуство, одсуство и степен појаве феномена.
- Индуктивно резоновање за извођење општих принципа или аксиома из посматраних података.
- Тестирање аксиома путем нових експеримената како би се дошло до нових открића.
Бејкон је веровао да је „знање моћ“ (scientia potentia est), што је једна од његових најпознатијих изрека. За њега, сврха знања није била само теоретско разумевање, већ практична примена ради побољшања људског живота и контроле над природом. Сматрао је да наука треба да служи „користи и добробити људи“.
Утицај
Френсис Бејкон је имао огроман утицај на развој модерне науке и филозофије. Његово залагање за емпиризам и индукцију помогло је да се промени начин на који се знање стиче, постављајући темеље за Научну револуцију и Просветитељство. Инспирисао је бројне научнике попут Исака Њутна и Роберта Бојла, а његове идеје су утицале на оснивање Краљевског друштва.
Иако његова метода није увек била директно примењивана у пракси како је он то замишљао, његов нагласак на посматрању, експерименту и прикупљању података остаје камен темељац модерног научног приступа. Његова визија науке као колективног и прогресивног подухвата такође је била пророчанска.
Бејкон је, такође, био побожни англиканац и веровао је да се знање о Богу може стећи само путем Божанског Откровења, док се природни свет може проучавати индуктивно. Његово настојање да раздвоји науку од теологије, истовремено настојећи да „христијанизује“ науку, оставило је значајан траг.
Нема коментара:
Постави коментар