Јакобус Арминијус или Арминије (латинизовано име; оригинално Јакоб Хермансзон, 1560–1609) је кључна фигура у историји протестантске теологије. Његово учење је покренуло велике контроверзе у оквиру калвинизма и довело до развоја теолошког система познатог као арминијанизам.
Ко је био Јакобус Арминијус?
Јакобус Арминијус је био холандски протестантски теолог и професор теологије на Универзитету у Лајдену од 1603. године. Првобитно је био калвиниста, обучен у теолошкој традицији Жана Калвина и његовог наследника Теодора Безе. Међутим, током својих студија и пасторалног рада, Арминијус је почео да развија сопствена тумачења одређених доктрина, посебно оних које се тичу божанског предодређења (престинације) и слободне воље човека.
Кључне тачке Арминијевог учења (арминијанизам)
Арминијус је настојао да модификује или оспори одређене аспекте строге калвинистичке доктрине. Његово учење се најбоље може сажети у пет тачака, које су касније формулисали његови следбеници као "Пет чланака ремонстрације" из 1610. године, насупрот калвинистичких "Пет тачака калвинизма" са Синода у Дортрехту.
- Условни избор: Арминијус је веровао да Бог бира (предодређује) људе за спасење на основу Његовог унапред знања о томе ко ће веровати у Христа и истрајати у вери. Ово је у супротности са калвинистичким безусловним избором, који тврди да Бог бира на основу своје суверене воље, независно од било каквих заслуга или избора човека.
- Универзално искупљење: Искупљење Христовом смрћу је доступно свим људима, иако га само они који верују могу прихватити. Ово се разликује од калвинистичког ограниченог искупљења, које тврди да је Христос умро само за изабране.
- Човекова немоћ без Божанске благодати: Арминијус је признавао да је човек грешан и неспособан да сам по себи дође до спасења или учини било шта истински добро. Њему је потребна Божанска благодат да би био у стању да верује и да се покаје. У овом делу је близак калвинизму.
- Опирућа благодат: Иако Божанска благодат делује у животу човека како би га позвала на спасење, човек има слободну вољу да се одупре тој благодати. Ово је супротно калвинистичком схватању неодољиве благодати, која тврди да ће изабрани неизбежно одговорити на Божији позив.
- Могућност отпадништва од вере: Арминијус је веровао да је могуће да истински верници отпадну од вере и изгубе своје спасење, иако се о овом питању није изјаснио са толиком сигурношћу као о претходним тачкама. Калвинизам, насупрот томе, учи о истрајности светих, тј. да ће истински верници сигурно истрајати у вери до краја.
Контроверза и Синод у Дортрехту
Арминијусово учење изазвало је жестоке расправе у Холандији, које нису биле само теолошке, већ су имале и велике политичке импликације. Арминијусови следбеници (ремонстранти) су се сукобили са строгим калвинистима (контраремонстрантима).
Кулминација сукоба био је Синод у Дортрехту, одржан од 1618. до 1619. године. Овај синод је сазван да реши арминијанску контроверзу. Синод је осудио арминијанизам као јерес и потврдио класичне калвинистичке доктрине, које су касније постале познате као "Пет тачака калвинизма" (Тотална изопаченост, Безусловни избор, Ограничено искупљење, Неодољива благодат, Истрајност светих – познато по акрониму TULIP).
Наслеђе и утицај
Упркос осуди у Дортрехту, арминијанизам није изумро. Наставио је да се развија и имао је огроман утицај на многе протестантске деноминације, посебно:
- Методизам: Џон Весли, оснивач методизма, био је страствени заступник арминијанизма, сматрајући га библијски тачнијим и етички праведнијим од строгог калвинизма.
- Баптисти: Многе баптистичке деноминације су арминијанске по својој теологији.
- Пентикосталне и харизматичне цркве: Већина ових покрета прихвата арминијанско разумевање спасења и слободне воље.
- Баптисти слободне воље, Црква Назарећанина, Војска спаса: И многе друге евангеличке деноминације прихватају арминијанске принципе.
Арминијусова мисао је оставила трајан печат на протестантску теологију, наглашавајући Божју свеобухватну љубав, универзални домет искупљења и важност људског одговора на Божју благодат. Она представља трајан дијалог унутар протестантизма о природи Божјег суверенитета и људске слободе.
Нема коментара:
Постави коментар