Рут Бенедикт (1887–1948): пионир културне антропологије
Рут Бенедикт је била истакнута америчка културна антрополошкиња, рођена 1887. године. Након школовања на Васар колеџу и периода рада као учитељица, 1914. се удала, а затим уписала антропологију на Колумбија универзитету. Докторирала је 1923. године под менторством Франца Боаса. Између 1924. и 1926. године, током теренског рада са Пуебло Индијанцима, посебно народом Зуни, развијала је своје идеје о религији, које је представила у књизи „Обрасци културе“ (1934). Током 1930-их предавала је на Колумбији, а током Другог светског рата радила је на проучавању јапанског друштва, што је резултирало чувеном књигом „Хризантема и мач“ (1946). Умрла је две године касније.
Бенедиктино схватање религије: „чудесна моћ“ и индивидуална потреба
Према Бенедикт, религија произилази из људске перцепције „чудесне моћи“ која прожима универзум. Људи настоје да манипулишу овом моћи кроз праксе и веровања, чиме стварају религију. Ову „изванредну моћ“ виде као својство ствари (мана) или као нешто аналогно људској вољи (анимизам), што обликује различите догме и праксе. Њена интерпретација ставља појединца у центар, наглашавајући његову потребу за сигурношћу и уверењем да може утицати на сопствену судбину. Психолошки фактори обликују универзалне елементе религије попут визије, церемонијализма, етичких санкција и догме, који воде појединца кроз познате и непознате силе. Бенедикт је веровала да религије служе за утеху људима, због чега је критиковала „хладног“ хришћанског Бога и апстрактне теологије западних друштава, а за модел је узимала религију Зуни народа, коју је сматрала приземном и сензуалном.
Религија као израз маште и техника преживљавања
Бенедикт је сматрала да религије изражавају људску маштовитост и способност да замисле свет изван обичног, симболизујући највише идеале. Верујући да људска тежња да контролише свакодневне догађаје ствара фантазије, она је религију видела као начин да се свакодневном сањарењу да натприродни квалитет. За њу, сан (као симболичко преобликовање стварности) мора бити везан за стварност; у супротном, постаје заблуда. Религија је, према Бенедикт, и „техника за успех“ и начин опстанка, одражавајући људску рањивост и креативност. Овај став показује прелаз из психологије у културу у њеној антропологији: индивидуалне потребе воде до друштвених феномена.
Хуманизам и релативизам у Бенедиктиној теорији
Бенедиктин поглед на религију савршено се уклапао у њену хуманистичку и релативистичку антропологију. Хуманизам се огледа у универзалном аспекту – људском покушају да разуме и контролише „чудесну моћ“ кроз акте (молитва, ритуал) и артикулацију (симболи, митови). Релативизам се види у тврдњи да верски садржај мора бити везан за свакодневни живот, показујући како су перцепције натприродног повезане са обичним. Иако није развила потпуну теорију религије, Бенедикт је пружила вредан увид у људску религиозност, истичући да су понизност, маштовитост, прагматизам и нада у људима довели до рађања религија. Њено схватање ослобађа религију специфичних облика и садржаја, чинећи је примењивом кроз различите културе и наглашавајући да заједничке људске дилеме производе разноврсна културна решења.
Нема коментара:
Постави коментар