Бенедиктинци: Савез манастира и духовна традиција
Бенедиктинци или Ред Светог Бенедикта (Ordo Sancti Benedicti, O.S.B.) нису централизовани верски ред попут фрањеваца, доминиканаца или језуита, већ представљају конфедерацију конгрегација монаха и монахиња који следе Правило Бенедикта из Нурсије (око 480–547). Сваки манастир је аутономна заједница, повезана са другим манастирима исте конгрегације лабавим правним везама и са остатком конфедерације кроз заједничку посвећеност Правилу. Сам Бенедикт је основао манастире у Субијаку, Монте Касину и другим местима у централној Италији. Због своје мудрости и умерености, његово Правило је усвојено и у многим другим манастирима Латинског хришћанства. Његово широко распрострањење подстакнуто је и мисионарским жаром раних бенедиктинских монаха и папским покровитељством.
Ширење бенедиктинског утицаја и рани покушаји реформи
Григорије Велики је допринео ширењу утицаја Правила 596. године када је послао бенедиктинске монахе да евангелизују Англосаксонце. Њихов монашки вођа, Августин, постао је први надбискуп Кентерберија, а њихов успех је резултирао развојем школа и процватом науке, што се посебно види у раду Пречасног Беде (око 673–735). Англосаксонски монаси су потом наставили мисионарски рад у Фризији и централној Немачкој, где је Бонифације (673–754) чврсто успоставио монашки живот према Бенедиктовом Правилу. Међутим, у осмом и раном деветом веку, многи манастири су дошли у руке лаичких опата, што је довело до озбиљних злоупотреба и декаденције у монашком животу. Реформу је покренуо Бенедикт Ањански (око 750–821), који је инсистирао на дословнијем поштовању Правила; његов приступ монаштву проширио се на друге опатије у Аквитанији. Када је Луј I „Побожни“ наследио Карла Великог као цар Светог римског царства 814. године, Бенедикт је постављен за старешину свих манастира у царству. У Ахену 817. године, франачки опати су се договорили о униформној дисциплини и подстакли литургију која је била разрађенија и свечанија од оне предвиђене Правилом. Као резултат тога, ручни рад је изгубио на значају. Таква униформност није била у складу са духом Правила, те је франачки покушај реформе, због веће пажње посвећене спољашњим монашким структурама него духу Правила, на крају био неуспешан. Нова регуларност дисциплине наметнута је у франачким кућама током прве половине деветог века и била је праћена развојем науке, о чему сведоче списи Смарагдуса, Пасхасија Радбертуса, Ратрамнуса и Рабануса Мауруса. Међутим, колапс царства 843. године резултирао је даљим опадањем монашког живота и дисциплине.
Обнова у Клинију и појава нових редова
Десети век донео је успешан препород бенедиктинства, пре свега у Клинију, манастиру основаном 910. године од стране Вилијама Аквитанског и стављеном директно под папско покровитељство. Три истакнута и дуговечна опата – Мајол (опат од 954. до 994.), Одило (994–1048) и Хју (1049–1109) – веома су ефикасно водили ову кућу, успостављајући висок ниво поштовања Правила. Основали су и бројне друге задужбине, тако да је у дванаестом веку Клини обухватао мрежу од скоро хиљаду и по манастира, иако су многи од њих биле веома мале куће. Као реакција на високо структуриран, економски богат, политички моћан и литургијски разрађен облик монаштва који је преовлађивао у Клинију и његовим већим ћелијама-манастирима, током једанаестог века развиле су се и друге монашке породице. То су укључивале камалдолезце, валумброзане, картузијанце и цистерците, који су сви наглашавали повратак основним елементима Бенедиктовог правила, посебно ручном раду, корпоративном сиромаштву, тишини, молитви и покајању.
Реформе у касном средњем веку и протестантска реформација
Монаштво је корумпирано феудалним системом у касном средњем веку; поштовање сиромаштва и једноставности живота постало је посебно тешко одржати. Папе Инокентије III (ум. 1216), Хонорије III (ум. 1227) и Григорије IX (ум. 1241) тражили су реформу, пре свега позивајући се на цистерцијанску институцију генералног каптола. Четврти латерански сабор 1215. године одредио је трогодишње провинцијске каптоле који су требали да бирају визитаторе за надгледање спровођења законодавних реформских мера, али овај програм је углавном спровођен само у Енглеској. Бенедикт XII је 1336. године организовао све бенедиктинске манастире у тридесет две провинције и такође прописао трогодишњи каптол и визитацију. Нажалост, није било начина да се ово законодавство ефикасно примени. Институција позната данас као бенедиктинска конгрегација инаугурисана је у петнаестом веку од стране Луиђија Барба. Године 1408. постао је опат Санта Ђустине у Падови, где је успоставио редовну дисциплину. То је привукло толико кандидата да је наставио да оснива нове манастире и реформише постојеће, а сви су се удружили у конгрегацију 1419. године. Сви италијански и сицилијански манастири су се такође на крају придружили овој конгрегацији, која је постала позната као Касинска конгрегација када се опатија Монте Касино придружила конгрегацији 1504. године. Протестантска реформација уништила је око осам стотина од приближно три хиљаде манастира који су тада постојали у Европи. Као резултат Тридентског сабора (1545–1563), конгрегациони систем је наметнут преживелим манастирима, а изузеће од бискупске контроле проширено је на све куће.
Оживљавање у 19. веку и модерна организација
До осамнаестог века бенедиктинско монаштво је генерално било у здравом стању, али је убрзо поново почело да опада као резултат просветитељства, Француске револуције и широког секуларизма. Међутим, опоравак и ширење уследили су током деветнаестог века. Године 1833. Проспер Геренжер обновио је бенедиктински живот у Солему у Француској, просперитетне куће развиле су се у Немачкој у Метену 1830. и у Бојрону 1863. године, а Бонифације Вимер, монах из Метена, донео је бенедиктинско монаштво у Сједињене Државе 1846. године. Године 1888. папа Лав XIII оживео је Бенедиктински колеџ Сант'Анселмо у Риму, који је основао Инокентије XI 1687. године као међународни колеџ за младе бенедиктинске монахе. Функција опата примата створена је 1893. године. Бирају га бенедиктински опати света, а примат служи као поглавар Колеџа Сант'Анселмо и делује као званични представник бенедиктинаца при Светој Столици; иако нема јурисдикцију над појединачним опатијама широм света, он је симбол моралног јединства међу бенедиктинцима. Пије XII је 21. марта 1952. године одобрио кодификацију Lex Proprio, посебног законика који управља конфедерацијом конгрегација. Он се редовно преиспитује на конгресу опата који се одржава у Риму сваке четири године.
Бенедиктинке и савремени ангажман
Историја бенедиктинки није добро хроникована због оскудице рукописних доказа. Чини се да је Бенедиктинско правило први пут усвојено у енглеским манастирима у седмом веку, када су монахиње Хилда и Етелдреда владале двоструким манастирима. Када је Бонифације отишао као мисионар у Немачку, помагала му је истакнута група монахиња, укључујући Лиобу, Валбургу и Теклу. У тринаестом веку значајна мистичка дела настала су у Немачкој од стране Гертруде Велике, Мехтилде из Хакеборна и Мехтилде из Магдебурга; међутим, није познато да ли су биле бенедиктинке или цистерцитке. Монахиње после Реформације укључују Гертруду Мор (1606–1633); она је постигла висок степен светости под руководством Дома Августина Бејкера док је била чланица енглеске заједнице у егзилу у Камбреу у Француској. Та заједница се вратила у Британију и коначно се настанила у Станбруку, близу Вустера, 1983. године. То је вероватно најистакнутија опатија бенедиктинских монахиња. Оне монахиње које су дошле у Сједињене Државе из Немачке и Швајцарске у деветнаестом веку биле су принуђене да се одрекну својих свечаних завета због својих апостолата изван монашке ограде; већина жена у заједницама које су основале сада су бенедиктинке папске јурисдикције. Поред традиционалног живота рада и молитве који се одвија унутар ограде манастира, бенедиктински мушкарци и жене ангажовани су у различитим служењима, укључујући образовање, науку, здравствену заштиту, ретрите, парохијски и мисионарски рад. Према статистици из 2004. године, приближно осам хиљада монаха припада двадесет једној конгрегацији. Постоји приближно 16.000 монахиња и сестара, од којих многе раде у различитим апостолатима и живе изван манастира.
.jpg/1280px-Stanbrook_Abbey_Church%2C_Wass%2C_Yorkshire_-_Feilden_Clegg_and_Bradley_Studios_(30431812950).jpg)
Нема коментара:
Постави коментар