Религија у Азербејџану има богату и сложену историју, одражавајући географски положај земље на раскрсници Европе и Азије, као и њену вишевековну изложеност различитим културним и верским утицајима. Иако је Азербејџан данас званично секуларна држава са већинским муслиманским становништвом, кроз векове су се на њеној територији сусретале и прожимале многе вере, укључујући зороастризам, хришћанство и јудаизам, пре него што је ислам постао доминантна религија.
Зороастризам: древни корени и култ ватре
Зороастризам, једна од најстаријих монотеистичких религија на свету, има дубоке и значајне корене у историји Азербејџана. Његово присуство на овим просторима није било случајно; Азербејџан, земља "вечних ватри", пружао је идеално окружење за развој и праксу религије која обожава ватру као симбол чистоће, светлости и божанске енергије. Ова религија је обликовала културни идентитет региона вековима пре доласка ислама и оставила трајне симболе у националном наслеђу.
Порекло зороастризма везује се за пророка Заратустру (Зороастер), који је живео негде између 18. и 6. века пре нове ере у древном Ирану или централној Азији. Његово учење се заснива на дуализму, односно на вечном сукобу између доброг духа (Ахура Мазда) и злог духа (Ахра Мању). Људи имају слободну вољу да бирају између добра и зла, а ватра је централни симбол за Ахуру Мазду, представљајући светлост, мудрост и чистоту.
Географски положај Азербејџана, богата налазишта природног гаса који је избијао из земље и запаљивао се, створила су многа места природних вечних пламенова. Ова места су била идеална за изградњу зороастријских храмова ватре, који су постали светилишта за ходочаснике и центре верске праксе. Најпознатији пример је Атешгах у Сураханију, близу Бакуа, који је вековима служио као зороастријско место богослужења, а касније и као хиндуистички храм.
У време Сасанидског царства (3. до 7. век нове ере), зороастризам је био државна религија Персије, а Азербејџан, који је био део овог царства, био је важан центар за ширење и одржавање ове вере. Утицај зороастризма се осећао у свим сферама живота – од државне администрације до свакодневних обичаја. Многе владајуће династије и локални владари били су верни зороастризму, подржавајући изградњу и одржавање храмова ватре.
Симболика ватре је била централна за зороастријске ритуале. Ватра се није обожавала као божанство, већ као света супстанца и симбол божанске присутности Ахуре Мазде. Ритуали су укључивали одржавање свете ватре, молитве и обреде очишћења. За зороастријанце, чистоћа (физичка и духовна) била је од највеће важности, а ватра је играла кључну улогу у процесима очишћења.
Доласком арапских освајача и ширењем ислама у 7. веку, зороастризам је почео да опада. Многи храмови ватре су уништени или претворени у џамије. Већина становништва се постепено преобратила на ислам, често под притиском, али и због економских и социјалних предности које је доносило прихватање нове религије. Међутим, неки зороастријанци су наставили да практикују своју веру у тајности или су емигрирали.
Иако зороастризам више није доминантна религија у Азербејџану, његово наслеђе је и даље дубоко уткано у културу и национални идентитет земље. Само име "Азербејџан" потиче од староперсијских речи које значе "земља ватре" или "чувари ватре", директно упућујући на зороастријске корене. Пламен је такође важан симбол у модерној албанској култури и националним симболима, укључујући и познате "Пламене куле" у Бакуу.
Археолошка истраживања и проучавање древних текстова настављају да откривају нове доказе о присуству и значају зороастризма у Азербејџану. Остаци храмова ватре, реликвије и записи пружају увид у некадашњи верски живот и организацију ове заједнице. Ово помаже у разумевању како се једна древна религија развијала на овим просторима и како је утицала на касније културне слојеве.
Данас постоји мала, али активна заједница зороастријанаца у Азербејџану, која се углавном састоји од потомака оних који су остали верни овој религији, као и неких имиграната. Они настоје да очувају своје традиције, језике и ритуале, често уз подршку међународних зороастријских организација. Њихово присуство је подсетник на богату верску прошлост земље.
На крају, зороастризам у Азербејџану није само историјски куриозитет, већ живи део културног наслеђа. Његови симболи, филозофија и трагови у језику и обичајима сведоче о вековном утицају. Азербејџан, као секуларна држава, поштује ово наслеђе, промовишући га као део свог мултикултуралног и мултиверског идентитета, што омогућава истраживање и разумевање једне од најстаријих верских традиција човечанства.
Ширење хришћанства и Кавкаска Албанија
Историја хришћанства у Азербејџану дубоко је повезана са судбином Кавкаске Албаније, античке државе која се простирала на значајном делу данашњег Азербејџана и јужног Дагестана. Прихватање хришћанства као државне религије у 4. веку означило је прекретницу у историји региона, дубоко утичући на културни, политички и духовни развој његових народа. Овај период представља важан део верског мозаика Азербејџана, који је много старији од доминације ислама.
Апостолско порекло и први мисионари. Према предању, ширење хришћанства на Кавказу, па тако и на подручју Кавкаске Албаније, везује се за апостола Вартоломеја. Сматра се да је он проповедао у овим крајевима у 1. веку нове ере и да је претрпео мученичку смрт у Албанополису (данашњи Баку или Дербент). Иако су ови извори легендарни, указују на рано присуство хришћанства пре званичног прихватања на државном нивоу. У наредним вековима, хришћанство се ширило путем трговачких путева и кроз контакт са Римским и Византијским царством.
Званично прихватање хришћанства у 4. веку. Кључни тренутак за хришћанство у Кавкаској Албанији догодио се у 4. веку, када је ова држава званично прихватила хришћанство као државну религију. Овај догађај се често повезује са мисионарским радом Светог Григорија Просветитеља, који је заслужан и за покрштавање Јерменије. Прихватање хришћанства донело је Кавкаску Албанију у сферу хришћанских држава Кавказа, попут Јерменије и Грузије, које су такође у том периоду прихватиле нову веру.
Развој Цркве и аутокефалност. Након званичног прихватања, Кавкаска Албанска црква је брзо расла и развијала се. Успостављена је сопствена јерархија, на чијем челу је био католикос. Црква је убрзо стекла аутокефалност, односно независност, што је био важан корак у формирању њеног идентитета. Ова аутокефалност је потврђена на Црквеном сабору у граду Партaву (данашњи Барда) 506. године, на коме је Албанска црква усвојила миафизитску христологију, блиску Јерменској апостолској цркви, што ју је удаљило од халкидонског православља.
Културни и писмени допринос. Прихватање хришћанства донело је и значајан културни процват. Развијено је сопствено албанско писмо, које је омогућило превођење Библије и других верских текстова, као и стварање оригиналне књижевности. Многи храмови, манастири и црквене грађевине су изграђени, чији се остаци и данас могу видети, попут комплекса Ганџасарски манастир (историјски повезан са Албанском црквом), Црква у Кишу и други. Ови објекти нису били само места богослужења, већ и центри писмености, образовања и уметности.
Изазови и утицаји суседа. Током своје историје, Кавкаска Албанска црква суочавала се са бројним изазовима, укључујући персијске упаде, који су настојали да обнове зороастризам, и касније арапска освајања. Такође, била је под снажним утицајем суседних великих цркава – Јерменске апостолске цркве и Грузијске православне цркве. Јерменски културни и верски утицај је био посебно изражен, што је довело до постепене јерменизације дела албанског становништва и њихове цркве.
Долазак ислама и опадање хришћанства. Са доласком арапских освајача у 7. веку и ширењем ислама, хришћанство у Кавкаској Албанији почело је постепено да опада. Многи хришћани су прешли на ислам, док су они који су остали верни својој вери постали мањина. Хришћански центри су губили на значају, а број цркава се смањивао. Међутим, хришћанство није потпуно ишчезло, већ је наставило да опстаје у одређеним регионима и међу појединим етничким групама.
Руска владавина и православље. У 19. веку, када је већи део Азербејџана дошао под власт Руске Империје, руско православље је добило значајнији положај. Изграђене су нове православне цркве, а Руска православна црква је постала важна институција за руско и друге словенске народе који су се досељавали у регион. Ово је додатно компликовало верску слику Азербејџана, додајући још једну хришћанску компоненту.
Совјетски период и обнова након независности. Током совјетског периода, све религије, укључујући и хришћанство, биле су брутално прогоњене. Цркве су затваране, уништаване, а свештенство је страдало. Након стицања независности 1991. године, дошло је до обнове верских слобода. Данас, хришћани чине мањину (око 3%) у Азербејџану, углавном припадници Руске православне цркве, али и Грузијске православне цркве. Најзанимљивије је поновно оживљавање Албанско-удијске хришћанске заједнице, која се сматра директним наследником древне Кавкаске Албанске цркве, чувајући њене традиције.
У закључку, историја хришћанства у Азербејџану, посебно кроз призму Кавкаске Албаније, сведочи о изузетној верској динамици региона. Од раних апостолских времена, преко државне религије, до мањинског статуса под исламском влашћу и прогона у совјетском периоду, хришћанство је оставило неизбрисив траг. Данас, иако мањинска, хришћанска заједница је важан део мултиконфесионалног идентитета Азербејџана, који се поноси својом верском толеранцијом.
Долазак ислама и шиитска већина
Долазак ислама на територију данашњег Азербејџана представља прекретницу у историји региона, дубоко мењајући његову верску, културну и друштвену структуру. Са арапским освајањима у 7. веку, нова вера се постепено ширила, замењујући претходни зороастризам и хришћанство, и постављајући темеље за муслиманску доминацију која траје до данас. Иако је ислам у почетку дошао у сунитском облику, историјски процеси су Азербејџан учинили јединственим случајем шиитске већине изван Ирана.
Арапска освајања и први утицаји (7. век). Ширење ислама на Кавказ започело је убрзо након смрти пророка Мухамеда. Арапске војске су, под вођством Калифата, кренуле у освајања и у 7. веку су стигле до јужног Кавказа, укључујући и територије тадашње Кавкаске Албаније и других области које чине данашњи Азербејџан. Иако су се домородачка племена и државе опирале, арапска надмоћ је постепено успостављена, а са њом и исламски утицај.
Постепена исламизација: Од елита до народа. Процес исламизације није био тренутан. У почетку, ислам су прихватале урбане елите и племство, често због политичких и економских предности које је доносило прихватање нове вере и лојалност Калифату. Временом се ислам ширио и међу руралним становништвом, кроз мисионарски рад, трговачке везе и постепено увођење исламског законодавства и образовања. Прелазак са зороастризма и хришћанства био је дуг процес који се протезао кроз неколико векова.
Улога династија и градова у ширењу ислама. Различите исламске династије које су владале Азербејџаном, попут Ширваншаха (који су владали од 9. до 16. века), играле су кључну улогу у учвршћивању ислама. Градови попут Бакуа, Шамахија и Ганџе постали су центри исламске учености, уметности и архитектуре. Изграђене су џамије, медресе (исламске школе) и ханови, који су допринели ширењу ислама и интеграцији региона у шири исламски свет.
Појава шиизма и Сафавидска револуција (16. век). Кључни моменат у верској историји Азербејџана била је Сафавидска револуција у 16. веку. Сафавидска династија, која је потекла из региона Ардабила (данас у Ирану, али историјски блиско повезана са азербејџанском културом), прогласила је шиизам државном религијом у Персији (Ирану). Шах Исмаил I, оснивач Сафавидске династије, био је одлучан у намери да шири шиизам, што је имало директан и дубок утицај на Азербејџан, који је био у срцу његовог царства.
Насилно увођење шиизма. За разлику од постепене исламизације, прелазак са сунизма на шиизам у Азербејџану често је био насилан и присилан. Сафавиди су спроводили строге мере против сунита, укључујући прогон и погубљења оних који нису желели да прихвате шиизам. Ово је довело до масовних конверзија и учвршћивања шиитског идентитета у великом делу становништва.
Религијске и политичке последице шиитске доминације. Учвршћивање шиизма имало је значајне верске, културне и политичке последице. Азербејџан је постао део шиитског верског идентитета који га је разликовао од сунитских Османлија и Руса. Ово је, парадоксално, помогло у формирању посебног азербејџанског идентитета, који је касније, током 19. и 20. века, био кључан у одвајању од Персије и успостављању независне државе.
Сунитска мањина и њен опстанак. Упркос доминацији шиизма, сунитски ислам је опстао у одређеним регионима Азербејџана, посебно у северним деловима који граниче са Дагестаном, где су етнички Дагестанци традиционално сунити. Ове заједнице су успеле да очувају своју верску праксу и идентитет, стварајући верски мозаик унутар муслиманског становништва Азербејџана.
Совјетски период и оживљавање ислама. Током совјетског периода (1920-1991), све религије, укључујући ислам, биле су брутално потиснуте. Џамије су затваране, верско образовање је забрањено, а верски лидери прогоњени. Међутим, након стицања независности 1991. године, дошло је до оживљавања ислама у Азербејџану. Многе џамије су обновљене, почело је верско образовање, а верници су поново могли слободно да испољавају своју веру.
Данашња структура: секуларни оквир и верски идентитет
Однос између секуларног оквира државе и верског идентитета у Азербејџану је динамичан и обликован је вековном историјом, укључујући утицај различитих религија и деценија совјетског атеизма. Азербејџан се данас дефинише као секуларна република, што значи да нема државну религију, а устав гарантује слободу вероисповести за све грађане. Истовремено, верски идентитет, посебно исламски, и даље игра значајну, али често културолошку, улогу у животима већине Азера.
Историјски корени секуларизма. Корени секуларизма у Азербејџану сежу даље од совјетског периода. Још почетком 20. века, током краткотрајне Азербејџанске Демократске Републике (1918-1920), постојала је тежња ка секуларном уређењу. Исламски реформатори и интелектуалци су се залагали за модернизацију и одвајање религије од државне власти, инспирисани европским идејама. Овај рани секуларизам није био антирелигиозан, већ је тежио стварању модерне нације.
Совјетско наслеђе: принудни атеизам. Совјетски период (1920-1991) је драстично утицао на верски пејзаж. Совјетска власт је систематски спроводила државни атеизам, затварајући и уништавајући верске објекте, прогонећи свештенство и забрањујући верско образовање и праксу. Циљ је био потпуно искорењивање религије и стварање "новог совјетског човека". Овај период је оставио дубок траг, стварајући генерације које нису имале прилику да слободно практикују своју веру, што се и данас одражава на ниво верске посвећености.
Уставни оквир и верске слободе. Након стицања независности 1991. године, Азербејџан је усвојио устав који јасно дефинише земљу као секуларну републику. Члан 18 Устава Азербејџана наводи да је "религија одвојена од државе" и гарантује право сваког појединца на слободу вероисповести, укључујући право да исповеда било коју религију, да не исповеда ниједну религију, или да промени своју веру. Ово је отворило пут за обнову верског живота након деценија прогона.
Обнова верског живота и регистрација заједница. Падом Совјетског Савеза, верски живот у Азербејџану је доживео препород. Обновљене су многе џамије, цркве и синагоге, а нове су изграђене. Верске заједнице су се поново организовале. Влада захтева од верских заједница да се региструју код Државног комитета за рад са верским организацијама, што је механизам за регулисање верских активности и обезбеђивање њихове усклађености са законима секуларне државе.
Доминација ислама и специфичности шиитске већине. Данас је већина становништва Азербејџана номинално муслиманска, са око 96,9% према последњим подацима. Од тога, преко 85% су шиити, што чини Азербејџан једном од ретких земаља са шиитском већином изван Ирана, Ирака и Бахреина. Остатак муслимана су сунити, углавном у северним регионима. Важно је нагласити да је верска пракса већине становништва често умерена, а верски идентитет се чешће манифестује кроз културне обичаје и традицију, него кроз строго ритуално придржавање.
Хришћани, Јевреји и друге мањине. У Азербејџану постоје и значајне хришћанске мањине (око 3%), које углавном чине припадници Руске православне цркве, Грузијске православне цркве и Албанско-удијске хришћанске заједнице. Јевреји (мање од 0,1%), укључујући и аутохтоне планинске Јевреје, такође имају дугу историју суживота. Поред њих, присутне су и мање заједнице попут бахаиста, адвентиста седмог дана, Јеховиних сведока и других.
Верска толеранција као део националног идентитета. Једна од најзначајнијих карактеристика Азербејџана је изражена верска толеранција и мултиконфесионална коегзистенција. Упркос верским разликама и турбулентној историји, различите верске заједнице живе у релативној хармонији. Влада активно промовише међуверски дијалог и мир, често наглашавајући овај аспект као важан део националног идентитета и вредности. У Бакуу, џамија, православна црква и синагога често стоје једне поред других, симболизујући овај суживот.
Изазови и дилеме. Иако је секуларни оквир успостављен, Азербејџан се суочава са одређеним изазовима. Постоји баланс који треба одржати између државне контроле над верским активностима (како би се спречио екстремизам) и обезбеђивања истинске верске слободе. Такође, наслеђе атеизма значи да велики део становништва има ограничено верско знање, што може довести до површне верске идентификације, али и до подложности различитим утицајима.
У целини, Азербејџан представља интересантан модел где секуларни државни оквир омогућава и подржава коегзистенцију различитих верских идентитета. Ова земља показује како је могуће да држава буде секуларна, а да верске заједнице и даље играју важну, иако контролисану, улогу у друштвеном и културном животу, градећи јединствену равнотежу између прошлости и будућности.
Сунити и бахаисти: разноликост у исламском свету
Присуство сунитског ислама је такође значајно, посебно у северним деловима земље, граничним регионима са Дагестаном. Сунитска мањина углавном припада ханифијском мезхебу. Поред сунита, у Азербејџану постоји и мала заједница бахаиста, чији су корени повезани са исламом, али се сматрају независном религијом. Њихово присуство сведочи о разноликости верског пејзажа.
Јудаизам: вековни суживот
Јудаизам у Азербејџану представља једну од најстаријих и најдубљих верских традиција у земљи, која се вековима мирно развијала упоредо са зороастризмом, хришћанством, а касније и исламом. За разлику од многих других региона, јеврејске заједнице у Азербејџану су уживале релативну толеранцију, што је довело до формирања јединствених јеврејских група и богате културне баштине.
Древни корени и прва насељавања. Сматра се да су први Јевреји стигли на територију данашњег Азербејџана још у 6. веку пре нове ере, након уништења Првог храма у Јерусалиму и Вавилонског ропства. Ови рани досељеници, заједно са каснијим миграционим таласима из Персије, формирали су основу заједнице Планинских Јевреја. Археолошка открића, попут синагоге из 6. века у насељу Шабран, потврђују дубоку историју јеврејског присуства у региону.
Планински Јевреји: јединствена кавкаска заједница. Планински Јевреји (Јухур) су најбројнија и најстарија јеврејска група у Азербејџану. Верује се да су потомци древних персијских Јевреја који су се доселили на Кавказ. Развили су сопствени дијалекат, јухури (или џухури), који је југозападни ирански језик са значајним елементима хебрејског. Вековима су живели у планинским областима, одржавајући своју веру и традицију у специфичном културном окружењу.
Црвена Слобода (Qırmızı Qəsəbə): Јерусалим Кавказа. Симбол суживота и виталности Планинских Јевреја је Црвена Слобода (Qırmızı Qəsəbə), јединствено насеље у близини града Кубе. Основано у 18. веку од стране локалног кана који је понудио Јеврејима безбедно уточиште, ово је једно од ретких места ван Израела и Сједињених Држава које је готово искључиво насељено Јеврејима. У њему се налазе две историјске синагоге, укључујући чувену синагогу са шест купола, и представља живи музеј јеврејске културе и традиције.
Ашкенази Јевреји: досељавање у модерно доба. Поред Планинских Јевреја, у Азербејџану постоји и значајна заједница Ашкенази Јевреја. Њихов масовни долазак датира из касног 19. и почетка 20. века, посебно током периода нафтног бума у Бакуу. Многи су дошли из Руске империје и источне Европе, тражећи економске могућности. Још један талас Ашкеназа стигао је током Другог светског рата, бежећи од нацистичког прогона. Они су се углавном населили у Бакуу и околним градовима.
Грузијски Јевреји и друге мање групе. Азербејџан је такође дом за мању заједницу грузијских Јевреја, који су се углавном населили у Бакуу почетком 20. века. Поред ове три главне групе, кроз историју су постојале и мање заједнице попут курдских Јевреја, бухарских Јевреја, па чак и суботника (етничких Руса који су конвертовали на јудаизам у 19. веку). Ова разноликост сведочи о Азербејџану као раскрсници култура и религија.
Совјетски период и изазови. Током совјетског периода (1920-1991), јеврејски верски живот, као и други, био је подвргнут репресији. Синагоге су затваране, јеврејско образовање је забрањено, а ционистичке активности су биле потпуно угашене. Ипак, многе јеврејске заједнице су успеле да одрже своје традиције у приватности. Након 1970-их година, дошло је до значајне емиграције Јевреја из Азербејџана, првенствено у Израел и САД.
Обнова након независности и секуларни оквир. Са стицањем независности 1991. године, Азербејџан је проглашен секуларном државом и дошло је до значајне обнове верских слобода за све заједнице, укључујући и јеврејске. Синагоге су поново отворене и реновиране, а неке су изграђене и уз подршку државе. Јеврејске школе и културни центри поново функционишу, а заједнице се слободно организују и учествују у јавном животу.
Данашња ситуација и верска толеранција. Данас у Азербејџану живи око 22.000 Јевреја, иако се процене разликују. Планински Јевреји чине највећу групу, а следе Ашкенази и грузијски Јевреји. Азербејџан се поноси својом верском толеранцијом и мултиконфесионалним суживотом. Јеврејске заједнице уживају добре односе са владом и осталим верским групама. Одсуство антисемитизма и постојање отворених синагога и јеврејских институција чине Азербејџан посебним примером у региону.
Снажне везе са Израелом. Азербејџан такође има изузетно јаке економске и дипломатске везе са Израелом, што је реткост за већински муслиманску државу. Ова сарадња укључује трговину, безбедност и културну размену, што додатно доприноси стабилности и просперитету јеврејске заједнице у земљи. Јевреји у Азербејџану су поносни на свој идентитет и на то што живе у земљи која поштује њихову веру и традицију.
Совјетски период: државно потискивање религије
Током совјетског периода (1920-1991), религија је била потиснута од стране државе. Многе џамије, цркве и синагоге су затворене, уништене или претворене у световне објекте. Верска пракса је била строго ограничена, а атеизам је промовисан као државна идеологија. Верски лидери су били прогоњени, а верско образовање је практично нестало. Ово је оставило дубоке последице на верско ткиво друштва, што је резултирало генерацијама без формалног верског образовања.
Независност и секуларни оквир
Након стицања независности 1991. године, Азербејџан је проглашен секуларном републиком. Устав гарантује слободу вероисповести за све грађане. Иако се секуларизам доживљава као важан принцип државности, дошло је до обнове верског живота. Џамије и цркве су поново отворене, верско образовање је делимично дозвољено, а верске заједнице су се поново организовале.
Данашња верска структура
Данас је већина становништва Азербејџана номинално муслиманска (око 96,9%), од чега су преко 85% шиити, а остатак сунити. Хришћани чине око 3%, углавном припадници Руске православне цркве, Грузијске православне цркве и Албанско-удијске хришћанске заједнице. Јевреји чине мање од 0,1% становништва. Важно је напоменути да велики проценат становништва, посебно међу млађима, практикује умерену веру, а многи се изјашњавају као верници, али нису строго ритуално оријентисани.
Верска толеранција и хармонија
У Азербејџану постоји значајна верска толеранција и мултиконфесионална коегзистенција. Влада активно промовише међуверски дијалог и мир, сматрајући га важним делом националног идентитета. У Бакуу, главном граду, није реткост видети џамију, православну цркву и синагогу у непосредној близини, што симболизује мирни суживот различитих вера у овој кавкаској земљи.
Нема коментара:
Постави коментар