Религија у Алжиру

Историја религије у Алжиру је богата таписерија исткана аутохтоним веровањима, древним медитеранским утицајима и дубоким утицајем ислама, који је обликовао његов идентитет више од миленијума.

I. Предисламски период (од антике до 7. века нове ере)

Пре доласка ислама, регион који је данас Алжир био је раскрсница различитих духовних пракси:

• Веровања староседелаца Бербера: Најранији становници, Бербери, практиковали су разне облике анимизма, политеизма и поштовања предака. Њихове духовне праксе су често биле везане за природне појаве, локална божанства и култове плодности.
• Феничански/картагињански утицај (око 12. века пре нове ере - 146. године пре нове ере): Како су феничански трговци оснивали приобална насеља (попут Картагине, која је имала значајан утицај на делове Северне Африке), увели су свој политеистички пантеон, укључујући божанства попут Бал Хамона и Танит.
• Римски утицај (146. п. н. е. - 5. век н. е.): Са римским освајањем, уведен је римски политеизам. Што је још значајније, хришћанство је почело да се шири у региону од 2. века н. е. До 4. века, делови римске северне Африке, укључујући подручја модерног Алжира, били су значајно христијанизовани. Овај период је донео успон истакнутих хришћанских личности попут Светог Августина из Хипона (рођеног у Тагасти, модерни Сук Ахрас, Алжир), чији су теолошки доприноси дубоко утицали на западно хришћанство. Међутим, хришћанство у овом региону је такође обележено теолошким контроверзама, посебно донатистичким расколом, који је ослабио Цркву.
• Вандалска и византијска владавина (5-7. век нове ере): Вандалска инвазија (5. век) и касније византијско поновно освајање (6. век) донели су периоде нестабилности и прогона за неке хришћанске фракције, додатно умањујући снажан утицај Цркве у одређеним областима.
• Јудаизам: Јеврејске заједнице су биле присутне у Алжиру још од антике, могуће из феничанског периода или након уништења Првог храма. Њихов број је повећан миграцијама, посебно након уништења Другог храма. Коегзистирале су са другим верама, мада су се понекад суочавале са прогоном, посебно током одређених фаза византијске владавине. Постоји историјска дебата о томе да ли су нека берберска племена прешла на јудаизам.

II. Исламски период (7. век нове ере - 1830. година нове ере)

Долазак ислама означио је одлучујућу прекретницу у алжирској верској историји.

• Арапско освајање и исламизација (7.-8. век): Инвазија Омејадског калифата, коју су предводиле личности попут Укбе ибн Нафија, увела је ислам у регион почетком краја 7. века. Преобраћење аутохтоног берберског становништва било је релативно брзо, иако су неке хришћанске и паганске заједнице опстале вековима.
• Ране исламске династије и секташка разноликост:
  • Хариџизам: У раним вековима исламске владавине дошло је до успона разних исламских секти. Значајан развој догађаја био је усвајање хариџизма, посебно његове умерене ибадијске гране, од стране неких берберских племена (попут Рустамида, који су основали имамат Тахерт крајем 8. века). Хариџизам је понудио теолошко оправдање за отпор страној (арапској) власти, позивајући се на жељу Бербера за аутономијом. Ибадизам и данас постоји у региону долине Мзаб у Алжиру.
  • Шиизам: Фатимидски калифат, шиитска династија, настао је у Северној Африци (данашњи Тунис/Алжир) почетком 10. века, доносећи период шиитског утицаја пре него што се њихов фокус померио на Египат.
• Алморавиди и Алмохади (11.-13. век): Ова берберска царства, пореклом из Магреба, снажно су консолидовала сунитски ислам и маликитску школу правосуђа широм Алжира. Њихова ревносна ортодоксија је у великој мери учврстила сунитски ислам као доминантну веру, маргинализујући већину преосталих хетеродоксних секти и немуслиманских заједница (осим неколико јеврејских енклава).
• Османски период (1518-1830): Под османском влашћу, маликитски сунитски ислам се додатно учврстио као преовлађујућа религија. Ово доба је такође обележило широк утицај суфијских братстава (тариката), као што су кадирије, рахманије и тиџаније. Суфизам је играо кључну улогу у друштвеном, културном и духовном животу Алжираца, често служећи као центри учења, благостања и локалне власти, посебно у руралним подручјима. Суфијске вође (марабути) уживале су значајно народно поштовање.

III. Француски колонијални период (1830-1962)

Француска колонизација је дубоко утицала на верски пејзаж Алжира.

• Ислам као симбол отпора: Французи су покушали да контролишу исламске институције и образовање, заузимајући вакуфе (верске задужбине) и често претварајући џамије у цркве. Ово сузбијање је ненамерно ојачало улогу ислама као уједињујуће силе и симбола националног идентитета и отпора страној окупацији. Многе ране побуне предводили су суфијски вође, попут емира Абделкадера.
• Ограничени препород хришћанства: Французи су довели велику европску популацију досељеника, претежно католике, што је довело до изградње бројних цркава и значајног хришћанског присуства, првенствено међу „pieds-noir“-има (европским досељеницима). Међутим, напори да се христијанизује муслиманско алжирско становништво наишли су на веома ограничен успех, јер се „хришћанство“ снажно повезало са колонијалном силом.
• Јеврејска заједница: Под француском влашћу, алжирским Јеврејима је додељено француско држављанство Кремијевим декретом из 1870. године, што је довело до њихове асимилације у француску културу и одступања од традиционалних јеврејских комуналних структура. Ово је такође створило нову друштвену и правну поделу између Јевреја и муслиманске већине.

IV. После стицања независности (1962-данас)

По стицању независности, Алжир је потврдио свој арапско-исламски идентитет.

• Ислам као државна религија: Алжирски устав из 1963. године прогласио је ислам државном религијом. Влада је основала Министарство за верска питања ради надзора џамија, обуке имама и регулисања верских активности, са циљем да учврсти национално јединство и контролише верски дискурс.
• Масовни егзодус немуслимана: Са стицањем независности 1962. године, велика већина европских хришћана и већина јеврејске заједнице емигрирали су у Француску. Ово је драстично променило верску демографију Алжира, чинећи га претежно муслиманским.
• Успон исламизма и „црна деценија“: Током 1980-их, исламистички покрети су добили на значају, подстакнути социоекономским проблемима и жељом за већим поштовањем исламских принципа у јавном животу. Отказани избори 1991. године, на којима је Исламски фронт спаса (ФИС) требало да победи, довели су до бруталног грађанског рата („црна деценија“ 1990-их). Овај период је обележен екстремним насиљем од стране радикалних исламистичких група и снажним владиним репресијама.
• Верске мањине данас:
  • Сунитски ислам (малики школа): Остаје религија претежне већине.
  • Ибадијски ислам: Наставља да постоји као посебна мањина у долини Мзаб.
  • Хришћанство: Хришћанска заједница је веома мала (мање од 1% становништва), састоји се углавном од страних становника, неких историјских заједница и све већег броја обраћеника муслиманског порекла, посебно у региону Кабилије. Ове заједнице, посебно протестантске, често се суочавају са правним и друштвеним изазовима, укључујући ограничења у вези са богослужењем, евангелизацијом и регистрацијом цркве према уредби из 2006. године.
  • Јудаизам: Некада жива јеврејска заједница је практично нестала из Алжира због емиграције.
  • Ахмедије и друге мањинске групе: Мали број других верских група попут муслиманске заједнице ахмедија и бахаја постоји, али се често суочава са званичном контролом или прогоном због тога што нису признате као главне исламске или аврамске вере.
• Суфизам и салафизам: Иако суфијски редови и даље присутни, посебно у руралним подручјима, период након стицања независности такође је довео до пораста буквалнијих, реформистичких покрета, често под утицајем салафизма, који традиционалне суфијске праксе (попут поштовања светаца) сматрају неортодоксним. То је довело до идеолошких тензија унутар ширег исламског пејзажа.

На основу најновијих доступних података из реномираних извора као што су Извештаји о међународним верским слободама Државног секретаријата САД (који покривају 2023. годину), Годишњи извештај USCIRF-а (Комисије за међународне верске слободе САД) за 2025. годину (који покрива 2024. годину) и Истраживачки центар Пју, верска демографија Алжира је претежно муслиманска.

Ево прегледа по броју и проценту, користећи процењену укупну популацију од око 46-47 милиона за средину 2023./почетком 2024. године:

• Ислам:

  • Сунитски муслимани (малики школа): Преко 99% становништва.
  • То износи отприлике 45,5 милиона до 46,5 милиона људи.
  • Овај проценат такође укључује мале заједнице ибади муслимана (углавном у долини Мзаб) и веома мали број шиитских муслимана.
  • Ахмедија муслиманска заједница, коју влада и многи већи муслимани сматрају „девијантном“ сектом, суочила се са значајним прогоном. Њихов број је наводно опао са процењених 2.000 чланова у 2018. години на око 230 од 2023. године због притиска владе.

• Хришћанство:

  • Хришћани чине мање од 1% укупног становништва, обично се процењује између 0,1% и 0,4%.
  • Процене броја хришћана знатно варирају, крећући се од 20.000 до преко 300.000 за све хришћанске вернике (укључујући стране становнике и алжирске обраћенике).
  • Подаци истраживачког центра Пју из 2020. године процењују да у Алжиру живи око 129.900 хришћана.
  • Хришћанско становништво првенствено укључује:
    • Протестантске групе: Посебно евангелисти и пентикосталци, који су забележили известан раст, нарочито међу обраћеницима из муслиманске средине у региону Кабилије. Ове заједнице се често суочавају са значајним правним и друштвеним изазовима.
    • Римокатолици: Мања заједница, углавном састављена од страних становника (нпр. европских исељеника, миграната из подсахарске Африке) и неких историјских алжирских породица.
    • Друге мање деноминације укључују адвентисте седмог дана, методисте, лутеране и око 1.000 египатских коптских хришћана.

• Јудаизам:

  • Јеврејска заједница, која је некада била значајна, драматично је опала због емиграције, посебно након независности Алжира 1962. године. Процене указују да је данас у Алжиру остало мање од 200 Јевреја.

• Неприпадајући/Друге религије:

  • Број појединаца који се идентификују као непристрасни (атеисти, агностици, без посебне религије) или се придржавају других мањинских религија (нпр. бахаји) је веома мали, обично спадајући у категорију мање од 1% заједно са другим верским мањинама.
  • Истраживачки центар Пју (2020) процењује да постоји око 557.700 непридружених појединаца.

Данас је Алжир претежно муслиманска земља, са исламом дубоко испреплетеним са њеним националним идентитетом, док се истовремено суочава са изазовима везаним за верске слободе мањина и унутрашњим дебатама унутар своје већинске вере.