Баал Шем Тов (Baal Shem Tov), што значи „Господар доброг имена“, јесте популарни назив за Израела бен Елијезера (око 1700–1760), оснивача хасидског покрета у источној Европи, познатог и по акрониму Бешт (Besht). Мало је историјски аутентичних извора који детаљно описују његов живот; већина информација потиче из хагиографија 19. века, посебно из збирке од преко три стотине прича о њему под називом „Шивхеј ха-Бешт“ (У славу Бешта; први пут штампана 1815. године), као и из дела каснијих хасидских писаца.
Сматра се да је Израел бен Елијезер, рођен у малом граду Окопи у јужној Украјини, почео да проповеда око 1738. године, након дужег периода изолације у Карпатским планинама са својом женом. Према другим изворима, целог живота је служио као популарни исцелитељ, писац амајлија и истеривач демона из кућа и тела, што су биле традиционалне улоге баал шема (господара имена) или баал шем това (господара доброг имена) – односно, мајстора имена које му је давало моћ да чини шта пожели.
У својим лутањима по многим јеврејским заједницама, Бешт је долазио у контакт са различитим круговима побожних људи. Иако су га рабини у неким случајевима критиковали, његова моћ као проповедника и мађионичара привлачила је ученике, укључујући мајсторе јеврејског закона и Кабале, попут Јакова Јосифа из Полона (умро 1782) и Дова Бера из Межирича (1704–1772).
Као што је сугерисао Гершом Шолем, Бешт би требало да се сматра оснивачем великог источноевропског хасидског покрета, иако је наше знање о његовом организационом раду оскудно. Први хасидски центар је основан тек након његове смрти, под вођством Дова Бера, који је постао вођа покрета.
Иако није био учењак јеврејског закона, Бешт је био добро упућен у Кабалу и популарну јеврејску етичку традицију, на коју се ослањао приликом својих проповеди и формулисања својих теорија. Врховни циљ верског живота видео је у девекуту (приањању), или духовној заједници са Богом.
Он је веровао да се ово стање може постићи не само током молитве, већ и у току свакодневних активности. По његовом мишљењу, нема баријере између светог и профаног, а обожавање Бога може бити унутрашњи садржај сваког дела, чак и оног најсвакодневнијег.
Бешт, наиме, није инсистирао на поштовању компликованог кабалистичког система каванот (намера) у молитвама и извршавању јеврејских верских заповести, већ је уместо тога увео мистичну посвећеност девекуту као примарно средство за уздизање душе у божански свет.
Његова учења су такође укључивала теорију да се зло може преобразити у добро мистичним процесом враћања њега у његов извор у божанском свету и преусмеравања у добру духовну моћ; ову идеју су даље развили његови следбеници.
Бешт је веровао да је у сталном контакту са божанским силама и своју мисију је видео као исправљање и вођење своје генерације. У писму које је сачувао Јаков Јосиф, Бешт наводи да је практиковао алијат нешама (уздржавање душе), објашњавајући да је на тај начин комуницирао са небеским силама које су му откривале своје тајне. Према том документу, то је укључивало и Месију, који му је рекао да ће искупљење доћи када се његова учења прошире по целом свету.
Бешт је био уверен да његова молитва има посебну тежину у небеском царству и да може отворити небеске капије за молитве људи у целини. Његово инсистирање да постоје праведни људи у свакој генерацији који, попут њега, носе посебне мистичне одговорности за своје заједнице, поставило је темеље за каснију хасидску теорију функције цадика (вође), теорију која је створила нови тип харизматичног вођства у јеврејским заједницама источне Европе.
Нема коментара:
Постави коментар