Авакум Петрович (1620. или 1621. – 1682. године), познат као протојереј Авакум, био је истакнута фигура у историји Руске православне цркве и један од најистакнутијих вођа старовераца (раскољника). Његов живот и смрт симболизују драматичан сукоб између традиционалне вере и реформи које је спровео патријарх Никон у 17. веку, што је довело до великог раскола у Руској православној цркви.
Рани живот и свештеничка служба
Авакум је рођен 1620. или 1621. године у селу Григорово, у Нижњеновгородској губернији, у породици сеоског свештеника. Постао је свештеник око 1640. године и врло брзо стекао репутацију ревносног проповедника и бескомпромисног борца против порока и неправде. Његова ватрена проповедања и строги морал често су му доносили непријатеље, што је резултирало и прогонима још пре Никонових реформи.
Никонове реформе и почетак раскола
Почетком 1650-их, патријарх Никон је започео велике реформе Руске православне цркве, које су имале за циљ усклађивање руских богослужбених књига и обреда са грчким узорима. Ове реформе, иако су биле усмерене на исправљање грешака насталих вековима, доживљене су од стране многих као издаја истинске вере и руских традиција. Авакум је био један од првих и најгласнијих противника ових реформи.
Авакум као вођа старовераца
Авакум се брзо позиционирао као главни вођа покрета старовераца (или раскољника), оних који су одбијали Никонове реформе и инсистирали на очувању старих руских обреда и књига. Његова харизматична личност, елоквентност и непоколебљива вера учинили су га симболом отпора променама. За староверце, Никонове реформе нису биле само обредне, већ су представљале јерес која је водила у отпадништво од Христа.
Прогони и изгнанство у Сибир
Због свог одбијања да се покори реформама, Авакум је доживео тешке прогоне. Више пута је био хапшен, мучен и слат у прогонство. Најпознатије је његово десетогодишње изгнанство у Сибир (1653–1664), где је претрпео немерљиве патње, укључујући глад, хладноћу и физичко насиље. Ипак, чак и у изгнанству, наставио је да проповеда и окупља следбенике.
Повратак у Москву и коначни сукоб
Накратко му је дозвољено да се врати у Москву 1664. године, где је поново покушао да убеди цара и црквене власти да одустану од реформи. Међутим, његови апели су били безуспешни. На Великом московском сабору 1666–1667. године, Авакум је, заједно са другим вођама старовераца, био рашчињен, проклет (анатемисан) и прогнан у Пустозерск, изоловано место на крајњем северу Русије.
Живот у Пустозерску и "Житије"
У Пустозерску је провео последњих петнаест година живота, затворен у земљаној јами. Упркос тешким условима, наставио је своју духовну и књижевну активност. Управо ту је написао своје ремек-дело, "Житије протопопа Авакума", прву руску аутобиографију у модерном смислу. Ово дело, писано живим и народним језиком, јединствено је сведочанство о његовим страдањима, вери и бескомпромисном ставу.
"Житије протопопа Авакума" – књижевно и историјско дело
"Житије протопопа Авакума" није само верска аутобиографија, већ и изванредан књижевни споменик руске књижевности 17. века. Кроз своју причу о личним мукама, Авакум даје снажну критику Никонових реформи, приказује патње старовераца и брани њихова верска убеђења. Његов стил је дирљив, искрен и пун емоција, чинећи ово дело једним од најзначајнијих у староруској књижевности.
Мученичка смрт
Године 1681, након што је цар Фјодор Алексејевич донео одлуку о пооштравању репресије над староверцима, Авакум и његови преживели сапутници (Иван, Лазар и Јепифаније) су осуђени на смрт. Протојереј Авакум је спаљен на ломачи 14. априла 1682. године у Пустозерску. За староверце, он је постао мученик за "праву веру", а његова смрт је учврстила њихово уверење у исправност њиховог пута.
Наслеђе и значај за староверце
Авакум је постао централна фигура и симбол отпора за све староверце. Његово "Житије" и бројни списи и посланице постали су основ њихове теологије и духовности. Његова бескомпромисна одбрана "старе вере" и мучеништво учврстили су идентитет старовераца и помогли им да преживе векове прогона, одржавајући своје традиције до данашњих дана.
Место у руској историји и култури
Протојереј Авакум је једна од најтрагичнијих и најважнијих личности у руској историји. Његов живот сведочи о снази верског убеђења и цени коју су људи били спремни да плате за своја веровања. Он је и симбол борбе против аутократије, те његова прича одзвања и изван верских кругова, као универзална прича о отпору савести у лицу репресије.
Нема коментара:
Постави коментар