Абу Ханифа

Абу Ханифа ел-Ну'ман ибн Сабит ел-Куфи (око 699 – 767. године нове ере / 80 – 150. године по хиџри) био је веома утицајни персијски муслимански учењак, правник, теолог и оснивач ханефијске школе сунитске исламске правне науке, која је најстарија и највећа од четири ортодоксне правне школе које данас следе сунитски муслимани. Често се назива почасном титулом „ел-Имам ел-А'зам“ (الإمام الأعظم), што значи „Највећи вођа“ или „Велики имам“.

Живот и позадина:

• Рођен у Куфи, у Ираку, важном центру учења у раном исламском свету.
• Његов деда је био Персијанац, и постоје различити извори о пореклу његове породице и потенцијалним везама са Алијем ибн Аби Талибом.
• У почетку се бавио трговином, а касније се посветио тражењу исламског знања.
• Студирао је код разних истакнутих научника, а најзначајнији је био Хамад ибн Аби Сулејман, познати правник, код кога је студирао око 18 година и на крају успео да постане поглавар његовог студијског круга.
• Живео је током турбулентног периода обележеног политичким и друштвеним променама под Омејадским и раним Абасидским калифатом.
• Познат по свом оштром интелекту, побожности и независности, одбио је да прихвати судијске позиције које му је нудио абасидски калиф ел-Мансур, што је довело до његовог затварања и коначне смрти у Багдаду.

Доприноси исламској јуриспруденцији (фикху):

Абу Ханифа је првенствено познат по свом систематском приступу исламском праву. Његови кључни доприноси укључују:

• Систематизација исламског права: Сматра се пиониром у организовању и кодификовању исламских правних доктрина. Успоставио је методологију за извођење правних одлука на основу хијерархије извора:

  1. Куран: Примарни извор исламског права.
  2. Сунет (пророчке традиције): Изреке и праксе пророка Мухамеда. Био је познат по свом строгом испитивању хадиских предања.
  3. Иџма (научни консензус): Слагање муслиманских учењака о одређеном правном питању.
  4. Кијас (аналогијско резоновање): Извођење нових одлука повлачењем аналогија између постојећих одлука у примарним изворима и нових ситуација. Ханефијска школа је посебно позната по својој широкој употреби кијаса.
  5. Истихсан (правна преференција): Дозвољавање правнику да одступи од строге примене кијаса ако то доводи до неправедног или непрактичног исхода, бирајући пресуду која служи већем добру или је праведнија.
  6. Урф (локални обичаји): Препознавање и укључивање важећих обичаја и пракси одређеног друштва, све док они не противрече основним принципима ислама.

• Развој правних принципа и максима: Абу Ханифа и његови ученици поставили су темеље за многе фундаменталне исламске правне максиме које се и данас користе у судској пракси. Ове максиме пружају опште смернице за правно резоновање.

• Нагласак на разуму и прагматизму: Ханефијска школа се често карактерише нагласком на рационалном тумачењу и прагматичним приступом примени исламског права у различитим и променљивим друштвеним контекстима. Ова флексибилност допринела је њеном широком прихватању у различитим регионима и културама.

• Ханефијска школа: Његова учења и методологија чинили су основу ханефијске школе, коју су даље развијали и ширили његови истакнути ученици, а најзначајнији су били Абу Јусуф и Мухамед ел-Шајбани. Њихова дела су одиграла кључну улогу у кодификовању и ширењу ханефијске школе.

Теолошки погледи:

Иако му је примарни фокус била јуриспруденција, Абу Ханифа се такође бавио теолошким дискусијама. Неки од његових теолошких ставова укључују:

• Нагласак на Божанском јединству (тевхид): Снажно је потврђивао апсолутно јединство Бога.
• Вера (иман): Често се повезује са школом мишљења мурџија по питању вере, која је генерално сматрала да поступци не одређују нечију веру и да суд о верницима који чине тешке грехе треба препустити Богу. Међутим, његов тачан став је предмет дебате, а неки извештаји сугеришу нијансиранији поглед где су поступци важни, али не негирају саму веру.
• Куран: Као и други рани сунитски учењаци, веровао је у надмоћ Курана као дословне Божје речи.
• Слободна воља и божанска одлука: Његови ставови о равнотежи између људске слободне воље и божанске одлуке такође се разматрају у теолошким изворима.

Ученици и наслеђе:

Абу Ханифа је имао бројне ученике који су одиграли виталну улогу у очувању и ширењу његових учења. Неки од његових најпознатијих ученика укључују:

• Абу Јусуф Ја'куб ибн Ибрахим ел-Ансари: Постао је врховни судија (кади ел-кудат) под абасидским калифом Харуном ел-Рашидом и одиграо је значајну улогу у званичном признавању и ширењу ханефијске школе.
• Мухамед ибн ел-Хасан ел-Шајбани: Плодан писац чија се дела сматрају темељним текстовима ханефијске школе.
• Зуфар ибн ел-Худејл: Још један утицајни правник ханефијске школе.

Наслеђе Абу Ханифе је огромно:

• Ханефијска школа: Остаје најраспрострањенија правна школа у сунитском исламу, са следбеницима у регионима као што су Јужна Азија (Индија, Пакистан, Бангладеш), Турска, Централна Азија, Балкан и делови Блиског истока.
• Утицај на исламско право: Његова методологија и принципи су дубоко утицали на развој исламске јуриспруденције у различитим школама мишљења.
• Нагласак на разуму и адаптацији: Његов приступ је пружио оквир за исламско право како би се прилагодило различитим културним и друштвеним контекстима кроз историју.
• Симбол независне науке: Његово одбијање да компромитује своје принципе и служи под политичким притиском сматра се доказом независности и интегритета исламске науке.

Закључно, Абу Ханифа је био значајна личност у исламској историји чији је дубоки допринос исламској јуриспруденцији поставио темеље ханефијској школи, најраспрострањенијој правној традицији у сунитском муслиманском свету. Његов нагласак на разуму, систематској методологији и прагматичном приступу и данас утиче на исламску правну мисао и праксу.

Абу Ханифа џамија у Багдаду, Ирак