Амвросије

Амвросије (латински: Aurelius Ambrosius; око 339. – 4. април 397. године нове ере), поштован као Свети Амвросије, био је утицајни римски државник, теолог и милански епископ. Сматра се једним од четири оригинална Учитеља Цркве и заштитник је Милана и пчелара. Његов живот и дело били су кључни у обликовању односа између Цркве и државе у касном Римском царству и у развоју западног хришћанства.

Рани живот и неочекивани избор за епископа:

Амвросије је рођен око 339. године нове ере у Аугуста Треверорум (данас Трир, Немачка), у истакнутој хришћанској римској породици. Његов отац је био римски префект Галије. Амвросије је стекао одлично образовање у Риму, студирајући право, књижевност и реторику, што га је припремило за каријеру у царској администрацији. Брзо се уздигао у чину, на крају поставши гувернер Емилије-Лигурије, са седиштем у Милану, који је тада био значајна царска престоница у Западном римском царству.

Године 374. нове ере, Авксентије, аријански епископ Милана, умро је, што је довело до жестоког спора између никејских хришћана (који су веровали у божанство Христа) и аријанаца (који су сматрали да је Христос створено биће) око његовог наследника. Као гувернер, Амвросије је отишао у цркву да одржи ред током бурних избора. Док се обраћао гомили, дечји глас (према легенди) је повикао: „Амвросија за епископа!“ Овај поклич је прихватила цела црква, и упркос томе што је био некрштени катихумен (још увек се спремао за крштење и још није био свештеник), Амвросије је огромном већином проглашен за новог епископа. Након што је у почетку покушао да одбије, па чак и побегне, на крају је прихватио, сматрајући то Божјом вољом. У року од осам дана, крштен је, рукоположен и посвећен за епископа Милана 7. децембра 374. године.

Доприноси хришћанству и теологији:

Након што је постао епископ, Амвросије се посветио теолошким студијама и строгом животу. Раздао је своје богатство и имовину, фокусирајући се на своје духовне дужности. Његов допринос хришћанству био је дубок:

• Заговорник никејског православља: ​​Амвросије је био жесток и јасан противник аријанства, које је и даље било распрострањено, чак и на царским дворовима. Активно је расправљао, проповедао против и одупирао се покушајима аријанаца да преузму контролу над црквама у Милану, чврсто бранећи потврду Никејског символа вере о Христовој пуној божанској природи.
• Утицајни проповедник и учитељ: Био је познат по својим елоквентним проповедима, које су привлачиле велике масе, укључујући и младог Августина из Хипона. Његове проповеди, познате по мајсторској латинској елоквенцији и алегоријским тумачењима Светог писма, биле су кључне у инспирисању обраћења и обликовању хришћанске мисли.
• Литургијске и химнодијске реформе: Амвросије је увео реформе у јавном богослужењу, посебно промовишући усвајање химнопевања у Западној цркви, праксе уобичајене на Истоку. Сам је компоновао многе химне, као што су „Aeterne rerum Conditor“ („Створитељ земље и неба“) и „Deus Creator omnium“ („Творче свих ствари, Боже Свевишњи“), које се и данас певају и представљају основу амвросијанског појања.
• Пастирска брига и социјална правда: Био је познат по својој посвећености пастирској бризи, посебно према сиромашнима и онима у потреби. Често је користио црквено богатство, чак и топио свете сасуде, да би откупио заробљенике и пружио помоћ угроженима. Такође је смело осуђивао друштвене злоупотребе у својим проповедима.

Утврђивање црквене власти над царском влашћу:

Амвросије је чувено тврдио морални и духовни ауторитет Цркве над царем, постављајући преседан за будуће односе Цркве и државе на Западу:

• Сукоб са царицом Јустином: Године 385–386, одупро се захтеву царице Јустине да се аријанцима додели базилика у Милану за њихово богослужење, што је довело до напетог сукоба у којем су Амвросије и његова паства окупирали цркву. Његова чврстина је превладала.
• Јавно покајање за цара Теодосија I: Његов најпознатији сукоб био је са царем Теодосијем I. Године 390. нове ере, након што је цар наредио брутални масакр око 7.000 грађана у Солуну као одмазду за нереде, Амвросије је био ужаснут. Познато је да је одбио Теодосију улазак у Миланску катедралу и ускратио му свето причешће док цар није извршио јавно покајање за његов грех. Теодосије, побожни хришћанин, на крају се покорио, демонстрирајући морални суд Цркве чак и о најмоћнијем световном владару. Овај догађај је имао трајан утицај на однос између верске и политичке власти.

Утицај на Светог Августина:

Једно од најзначајнијих Амвросијевих наслеђа је његов дубок утицај на Светог Августина из Хипона. Августин, тада бриљантни реторичар и манихејац, преселио се у Милано 384. године нове ере. У почетку је присуствовао Амвросијевим проповедима како би ценио његову реторичку вештину, али је постепено постао очаран владикином интелектуалном дубином и његовим алегоријским тумачењима Старог завета, што је помогло Августину да превазиђе своје интелектуалне примедбе на хришћанско писмо. Амвросијево проповедање, његов примерен живот и њихови лични сусрети били су кључни фактори у Августиновом коначном преобраћењу у никејско хришћанство и његовом крштењу од стране Амвросија 387. године нове ере. Сам Августин је у својим „Исповестима“ признао Амвросијеву кључну улогу у његовом духовном путовању .

Смрт и наслеђе:

Амвросије је умро 4. априла 397. године нове ере. Његов утицај на западно хришћанство је немерљив. Поштује се као један од четири латинска доктора Цркве (заједно са Јеронимом, Августином и Григоријем Великим) и остаје снажан симбол епископове моралне храбрости, интелектуалне строгости и пастирске оданости. Његови списи, химне и дела поставили су кључне темеље за развој средњовековне европске политичке мисли у вези са ауторитетом Цркве и етичким одговорностима.

Детаљ са могуће савременог мозаика (око  380–500) Амвросија у базилици Сант'Амброђо