Николај Берђајев (1874–1948) био је истакнути руски филозоф и духовни мислилац, један од најистакнутијих хришћанских егзистенцијалистичких филозофа 20. века. Његове главне теме биле су слобода, стваралаштво и есхатологија. Иако је умро у предграђу Париза, никада није остварио жељу да се врати у домовину, али је себе пре свега сматрао Русом и мистиком.
Живот и духовни пут
Берђајевљев живот се може поделити на три приближно једнака периода: године проведене у Кијеву, затим у Вологди, Санкт Петербургу и Москви, те године проведене у изгнанству, углавном у Француској. Потицао је из привилеговане породице, али је од раног детињства осећао да свет око њега није стваран, већ илузоран, док је себе сматрао делом неког другог, „стварног“ света. Овај осећај „ходочасника“, како га је описао у својој аутобиографији „Сан и стварност“ (1949), прожео је сва његова главна дела, попут „Смисла стваралачког чина“ (1916), „Достојевског“ (1923), „Слободе и духа“ (1927) и „Царства духа и царства Цезара“ (1951). У њима је филозофирао као егзистенцијалиста, бавећи се конкретним људским стањем из хришћанске перспективе, која је понекад била мистична и нелогична.
Сукоб са марксизмом и хришћански поглед
Као професор филозофије на Московском универзитету 1920. године, Берђајев је протеран из Совјетског Савеза две године касније због одбијања да прихвати ортодоксни марксизам. Његов раскид са марксизмом био је неизбежан јер је доводио у питање марксистичко потчињавање индивидуалности и слободе колективу, сматрајући марксистички поглед на стварност превише ограниченим, поричући било који други свет осим временско-материјалног постојања. За Берђајева, живот у једном свету био је површан; веровао је да људски дух тежи трансценденцији – тежњи ка неограниченом и бесконачном. Живети само у царству Цезара значило је порицати царство духа, што је било супротно његовим идејама слободе, стваралаштва и наде. Само хришћански поглед, како је то било у његовој руској православној традицији, могао је задовољавајуће да обухвати и небо и земљу и укаже на његово разумевање царства Божијег.
Етика искупљења и контроверзе
Берђајев је хришћанско јеванђеље тумачио као етику искупљења која кулминира у доласку царства Божијег, царства заснованог на љубави, а не на правима и правилима. Ипак, чврсто је веровао да се истина духовног живота не може у потпуности ускладити са земаљским животом. За њега, никада није постојала, нити је могла постојати, хришћанска држава, хришћанска економија, хришћанска породица, хришћанско учење или хришћански друштвени живот. Његова визија Царства често је доводила до неразумевања током његовог живота, због чега је сматран филозофом усамљеником, без жеље за следбеницима који би институционализовали његове мисли. Иако је основни идеализам у његовом размишљању довео до озбиљног обезвређивања овог света, што је било више спиритуалистичко (гностичко-манихејско) него библијско, његов трајан утицај као хришћанског филозофа и пророчког духа лежи у његовој способности да подстакне дијалог међу различитим културама и обрасцима мишљења.
Нема коментара:
Постави коментар