Беренгар из Тура (око 1000–1088), ректор школе Сен-Мартен у Туру и својевремено архиђакон Анжеа, нашао се у средишту жестоке евхаристијске контроверзе током свог живота. Његово име је касније повезано са низом ставова који су мање или више одражавали његова учења, а он сам представља један пол напетости која је периодично карактерисала западно размишљање о овом сакраменту.
Контроверза и Беренгаров став
Године 1059, под притиском, Беренгар је положио заклетву коју је формулисао кардинал Хумберт, бискуп Силве Кандиде. Та заклетва је тврдила да „хлеб и вино који се стављају на олтар након освећења нису само знак [sacramentum], већ право тело и крв Господа нашег Исуса Христа, и да их свештеници физички [sensualiter] додирују и ломе, а верници гњече зубима, не само као знак [sacramento] већ у истини“. Иако је ова заклетва ушла у канонске збирке као ортодоксна доктрина, њена грубост је касније засметала већини теолога.
Вративши се из Рима у Тур, Беренгар је оповргао и напао Хумбертову заклетву, бранећи сопствени став да верници примају Христово тело и крв фигуративно, а не природно. У томе му се успротивио Ланфранк из Бека својим делом „О Господњем телу и крви“, на шта је Беренгар одговорио у „О Светој вечери, против Ланфранка“. Беренгар је заступао „духовни“ поглед на спасење, где се умно сећање на Господњи живот, страдање и васкрсење очигледно није односило на земаљско примање Христовог физичког тела, које је заправо нераспадљиво било смештено на небу.
Примање сакрамента и Августинов утицај
Према Беренгару, „вечно спасење нам се даје ако чистим срцем примимо тело Христово, то јест стварност знака [rem sacramenti], док примамо тело Христово у знаку [in sacramento], то јест, у светом хлебу олтара, који припада временском поретку“. На Римском сабору 1079. године, папа Григорије VII постигао је Беренгарово помирење знатно измењеном заклетвом, која је наводила да се хлеб и вино „суштински претварају у право, властито, животворно тело и крв Исуса Христа Господа нашег и после освећења су, не само у сакраменталном знаку и моћи, већ у својству природе и истине супстанције, право тело Христово, које је рођено од Девице...“
Беренгар никада није престао да цитира Светог Августина: „Оно што видите на олтару је хлеб и вино, али вера инсистира да је хлеб тело Христово, а вино крв Његова.“ Иако је његово тумачење овог принципа било одбачено од стране Римокатоличке цркве, јасни одјеци његовог става могу се наћи у „рецепционизму“ делова Реформисане традиције.
Нема коментара:
Постави коментар