Анри Бергсон (1859–1941) био је истакнути француски филозоф, рођен у Паризу. Предавао је на угледним француским школама, укључујући Collège de France, а његова популарна предавања привлачила су публику из разних области. Године 1927. добио је Нобелову награду за књижевност, што је сведочило о његовом значајном утицају. Иако рођен као Јеврејин, Бергсон је био све више привучен римокатолицизму, изјављујући своју „моралну приврженост“ католичанству. Ипак, одбио је да напусти своје сународнике Јевреје пред нацистичким антисемитизмом.
Развој филозофске мисли
Бергсон је започео каријеру под утицајем Херберта Спенсера и његовог еволуционизма, али је 1880-их дошао до закључка да наука пружа непотпун поглед на свет, јер њен концепт времена није могао да објасни искуство трајања. Из овог неслагања настала је његова прва књига „Есеј о непосредним подацима свести“ (1889). Затим је истраживао однос ума и тела у делу „Материја и памћење“ (1896). Његово најчувеније дело, „Стваралачка еволуција“ (1907), изложило је немеханистички портрет биолошке еволуције, покретане унутрашњим виталним импулсом (élan vital) према вишим нивоима организације.
Моралност, религија и утицај
У свом каснијем делу „Два извора морала и религије“ (1932), Бергсон је разликовао статичку и динамичку моралност. Прва је моралност обавезе, која одобрава понашање у складу са уређеном заједницом, док друга, моралност привлачности, проистиче из мистичног искуства. Овај витални импулс, пренет од Бога преко мистика другима, генерише динамичку моралност вођену визијом човечанства у целини. Без обзира на раније ставове, Бергсон је до 1932. године афирмисао трансцендентног Бога љубави који је стваралачки укључен у људско постојање. Његова мисао, која је многима била ослобађајућа, имала је значајан и широк утицај у раном 20. веку, јер је у његовом универзуму било места и за интуицију и за разум, за моралност и религију, као и за механику и органске заједнице. Бергсон је био семени мислилац, који је подстицао друге да иду даље од његових сопствених закључака, а његов утицај се наставља међу егзистенцијалистима и у различитим процесним теологијама.
Нема коментара:
Постави коментар