Исламски учењак и дебата о религији у политици
Али Абдел Разик (1888–1966) био је египатски исламски учењак, судија и министар у влади, чији су контроверзни списи покренули дебату о улози религије и исламске историје у политици 20. века. Његова књига „Ислам и основе владавине“ из 1925. године залагала се против укључивања религије у политику и политичке прописивачке вредности верских текстова, тврдећи да исламски текстови јесу и треба да остану неутрални у политичким дебатама и изградњи цивилних институција. Абдел Разик је стекао образовање на Универзитету Оксфорд и био је признати учењак и правник на Ал-Азхару у Каиру.
Биографија Алија Абдел Разика: живот између теологије и политике
Али Абдел Разик (1888–1966) рођен је у имућној породици у провинцији Минија, Египат. Његов отац, Хасан Абдел Разик, био је велики земљопоседник арапског порекла и суоснивач странке Умма 1907. године, док му је мајка била северноафричког порекла. Његов брат, Мустафа Абд ел-Разик, познати филозоф, студирао је на Ал-Азхару под чувеним реформатором Мухамедом Абдухом.
Али је 1911. године дипломирао на Ал-Азхару, након чега је 1912. године отпутовао на Универзитет Оксфорд да студира економију и политичке науке, али се због избијања Првог светског рата вратио у Каиро. По повратку у Ал-Азхар 1915. године, постао је кадија (верски судија) у Мансури. Постао је познат по својој контроверзној књизи „Ислам и основе владавине“ (Al-Islam Wa Usul Al-Hukm), објављеној 1925. године, као и по делу „Консензус и исламски закон“ (Al-Ijma´ Fi Ash-Shari´ah Al-Islamiyyah) из 1947. године.
Након јавне дебате изазване његовом књигом из 1925. године, Ал-Азхар му је одузео положај, али га је поново добио 1940-их. Али, његов отац и брат остали су блиски Либералној уставној странци. На крају је постао владин министар и изгубио позицију учењака и правника на Ал-Азхару. Два пута је обављао функцију министра задужбина, једну од три највише позиције у верској администрацији, поред ректора Ал-Азхара и великог муфтије. Преминуо је 1966. године.
Дело Алија Абдел Разика: контроверза о исламу и управљању
У својој књизи из 1925. године, Али Абдел Разик је заступао тезу да „ислам не заговара одређени облик владавине“. Његова критика била је усмерена и на оне који су користили верско право као савремену политичку норму, као и на историју владара који су легитимитет црпили из калифата. Главни повод за ову дебату било је укидање калифата од стране турског лидера Мустафе Кемала 1924. године, и реакција неких арапских муслиманских учењака који су сматрали да је дужност Арапа да поново успоставе калифат у арапским земљама.
Абдел Разик је тврдио да су прошли владари ширили идеју о верском оправдању калифата „како би религију искористили као штит који штити њихове престоле од напада побуњеника“. Ова књига му је донела велику славу и покренула широку новинарску и академску дебату. Његова теза, „Ислам и основе владавине“, недавно је поново објављена са породичним уводом, који је написао његов унук Хамед.
Абдел Разик и даље остаје контроверзан, а његови аргументи су део дуже традиције јуриспруденције и светих списа. Његово дело је од тада и хваљено и осуђивано као претеча секуларистичке филозофије у муслиманским друштвима, док су га неки критиковали због ослањања на дела оријенталистичких западних писаца.
Секуларизам у мисли Алија Абдел Разика: одвојеност религије и државе
Али Абдел Разик сматра се интелектуалним оцем исламског секуларизма, односно концепта одвајања државе од религије, а не секуларизације друштва. Његово контроверзно дело „Ислам и основе владавине“ изазвало је велику интелектуалну и политичку битку у Египту, тврдећи да муслимани могу прихватити било коју врсту власти – верску или световну – све док она служи интересима и општем добру њиховог друштва.
Главни аргументи које је Разик изнео су:
- Два основна извора исламског права, Куран и Суна, нити захтевају нити одбацују владавину калифа или имама.
- Не постоји прави иџма (консензус) о неопходности калифата.
- Искуство показује да је калифат био низ катастрофа за муслиманску заједницу, и да не постоји ниједан рационалан аргумент за његово поновно успостављање.
Из његовог препричавања ужаса калифата може се закључити да је заговарао хуманистички облик владавине, вероватно демократску државу.
Реч „секуларно“ ушла је у арапски лексикон почетком 20. века, доносећи са собом мноштво значења и тумачења. Првобитно је уведена у арапски дискурс као референца на одвојеност религије и државе, да би се касније развила у „la dini“, односно нерелигиозно. У данашњим круговима, секуларизам се често разуме као „алманија“ и повезује са неморалом или недостатком етике.
Критике дела Алија Абдел Разика: реакција на секуларизам
Дело Алија Абдел Разика, посебно његова књига „Ислам и основе владавине“, изазвало је оштре критике у исламском свету. Сиријски исламски теолог Мухамед Рашид Рида (умро 1935) био је један од његових најжешћих противника. Рида је реакцију на Разиково контроверзно дело описао као „изненадни долазак Судњег дана“.
Кроз свој часопис „Ал-Манар“, Рида је оптужио Абдел Разика за хулу и куфр (неверништво), тврдећи да такве идеје никада раније нису изговорили чак ни батиније, мутезиле или џахмије. Експертно проглашавајући Алија Абдел Разика отпадником (муртад), Рида је похвалио пресуду Ал-Азхарског суда којом је Абдел Разику одузета академска титула, називајући је „великом очигледном победом верника над атеистима“. Рида је осудио ово дело као:
„... уништење и искорењивање исламског режима и његовог законодавства; разарање његове заједнице, и потпуно одобравање непослушности Алаху и Његовом посланику и свим верским правилима која се односе на световни поредак, било да је лични, политички, грађански или кривични... оно сматра незналицама све генерације муслимана: асхабе, калифе, имаме, муџтехиде, хадиске учењаке и теологе. Све у свему, оно позива на кретање путем другачијим од пута верника, путем који је у сукобу са исламом како га разумеју муслимани од првих генерација до данас.“
Нема коментара:
Постави коментар