Агностос Теос

Агностос Теос (Ἄγνωστος Θεός) је грчки израз који значи „Непознати Бог“. Има значајно историјско, религиозно и филозофско значење, првенствено изведено из његовог појављивања у Новом завету.

Порекло и историјски контекст:

Ова фраза се најпознатије помиње у Библији, тачније у Делима апостолским 17:23. Апостол Павле је, током свог обраћања Ареопагу у Атини, приметио олтар са овим натписом:

„Јер пролазећи и гледајући ваше молитве, нађох жртвеник са овим натписом: НЕПОЗНАТОМ БОГУ. Кога, дакле, ви не знајући клањате, њега вам ја објављујем.“

Овај догађај истиче специфичну верску праксу у древној Атини (и могуће другим деловима грчко-римског света).

Пракса обожавања „непознатог Бога“:

Стари Грци и Римљани, иако су имали политеистички пантеон, понекад су градили олтаре „непознатом богу“ или „непознатим боговима“ из неколико разлога:

1. Религиозни опрез/сујеверје: Из жеље да умилостиве сва божанства, чак и она чија имена или идентитете можда нису знали. Плашили су се да ненамерно не увреде непознатог бога који би могао имати моћ над њиховим животима или градом. Ако би се догодила куга или катастрофа, могли би је приписати занемареном божанству и изградити олтар како би осигурали потпуно помирење.
2. Потпуност: Да покрију све своје основе и осигурају да ниједно божанско биће не остане непоштовано у њиховом огромном пантеону.
3. Филозофска скромност: У неким случајевима, може одражавати филозофско признање граница људског разумевања божанског, остављајући простор за трансцендентно или неоткривено божанство.

Историјски извори ван Библије, попут оних од Паусаније и Филострата, потврђују постојање олтара непознатим боговима у Атини, што указује на то да је Павлов извештај био историјски веродостојан.

Павлово тумачење и теолошки значај:

Павле се ослонио на олтар „Agnostos Theos“ као моћно реторичко средство да представи концепт Бога хришћанства:

• Тврдио је да су Атињани, у свом поштовању према непознатом божанству, инстинктивно допирали до управо оног Бога кога је он проглашавао – јединог истинског Бога, Творца универзума, који не обитава у храмовима које су направиле људске руке.
• Он је представио хришћанског Бога не као ново, страно божанство, већ као раније непризнатог, трансцендентног Бога кога су Атињани имплицитно признавали.
• Овај говор је класичан пример хришћанске апологетике, где је Павле користио познату културну референтну тачку да премости јаз између грчког политеизма и монотеистичког хришћанства, циљајући да јеванђеоску поруку учини разумљивом својој публици. Прешао је са њихових постојећих верских пракси на универзалне истине стварања, божанског одржања и предстојећег суда кроз Исуса Христа.

Филозофске и модерне импликације:

Концепт „Агностос Теос“ одјекнуо је изван свог библијског контекста:

• Агностицизам: Термин „агностицизам“ (који је сковао Т. Х. Хаксли у 19. веку) директно потиче од агностоса и гнозе. Агностик је неко ко тврди да је постојање Бога или божанског непознато или недоказано. Олтар „Непознатог Бога“ служи као историјска паралела идеји божанства чија се природа или постојање не могу дефинитивно утврдити људским разумом.
• Трансценденција: Ова фраза указује на идеју Бога који је изван људског схватања, описа или контроле – истински трансцендентног бића чија пуна природа остаје „непозната“ или делимично откривена.
• Дијалог између вера: Павлов приступ се често наводи као модел за међуверски дијалог, сугеришући да се заједнички језик може пронаћи чак и међу веома различитим верским системима, идентификовањем заједничких људских чежњи или имплицитног препознавања божанског.

Укратко, Агностос Теос се позива на олтар „Непознатог Бога“ у древној Атини, познат по томе што га је апостол Павле користио за увођење хришћанске теологије. Он означава и историјску праксу обожавања неименованих божанстава и теолошки концепт трансцендентног Бога кога могу имплицитно тражити чак и они који га још експлицитно не познају.

Свети Павле држи проповед на Ареопагу у Атини, Рафаело, 1515.