Рабин Абаху (око 279–320. године нове ере) био је јеврејски талмудиста из Талмудских академија у Сирији Палестини, припадник треће генерације амораима. Понекад се помиње и као рабин Абаху из Кисрина (Цезареја Приморска).
Учењак, вођа и миротворац
Рабин Абаху (око 279–320. године н.е.), истакнути јеврејски талмудиста и припадник треће генерације амораима, школовао се првенствено у академији у Тиберијади код Јоханана бар Напахе. Као мудар, згодан и богат, постао је ректор академије у Цезареји (Кисрин) и стекао велики утицај како међу својим сународницима, тако и код римске проконзуларне власти, користећи своје знање грчког језика у корист заједнице, упркос критикама. Био је познат по скромности, чак и када је његова популарна предавања привлачила масу, засењујући друге учењаке. Абаху је увео неколико ритуалних правила, од којих је једно, које регулише оглашавање шофара, универзално прихваћено. Путовао је и подучавао у многим јеврејским градовима, прикупљајући многе халахоте и показујући спремност да прилагоди законе ради добробити заједнице, иако је сам био веома строг у њиховом поштовању. Његово животно начело било је „Нека човек увек буде од прогоњених, а не од прогонитеља“. Имао је два сина, Зеиру и Ханину, које је подстицао на темељно проучавање пре практичне примене знања. Његови ученици, међу којима су се истицали Р. Јона и Р. Јосе, били су вође следеће генерације амораима. По његовој смрти, жалост је била толика да се говорило да „чак и статуе Цезареје плачу“.
Рабин Абаху и његове полемике са хришћанима
Рабин Абаху, истакнути халахиста и агадиста, био је познат по својим бројним расправама са хришћанима свог времена. Често су ове дебате биле хумористичне, попут његовог домишљатог одговора на подсмех једног јеретика о будућем свету. Међутим, неки од ових спорова су изазивали непријатељство, па је чак и његов лекар покушао да га отрује. Абаху је давао оштре одговоре на хришћанска питања која су исмевала јеврејске обичаје или тврдње, попут питања о Мојсијевој сахрани или о посебности израелског народа. Занимљиво је да је Абаху направио изузетак у погледу спасавања јеванђеља (Gilyonim) и других јеретичких књига од ватре на Шабат, допуштајући да се оне сачувају у одређеним околностима. Такође, саветовао је да се у Палестини, где су хришћани тражили тачке спора, речи „Барух Шем Кевод Малхуто“ (Благословено Име Његовог славног Краљевства) изговарају наглас како би се избегле оптужбе за тајно нарушавање јединства Божијег. Абаху је директно проповедао против хришћанске догме, наглашавајући да Бог нема оца, брата или сина који би делили или оспоравали Његову сувереност, и полемички изјављивао да свако ко тврди да је бог или син човека лаже или ће се покајати. Неке његове расправе о хришћанским теолошким темама, попут оних о Адаму, Еноху и васкрсењу, мање су јасне и директне.
Други рабини Абаху у талмудској литератури
У талмудској и мидрашкој литератури помиње се неколико других рабина по имену Абаху. Међу њима се истиче Абаху (Абуха, Аибут) бен Ихи (Итаи), вавилонски халахиста и савременик Самуела и Анана, као и брат Минјамина бар Ихија. Занимљиво је да је овај Абаху често тражио информације од Самуела, док је Самуел заузврат учио многе халахоте од њега, што показује међусобно поштовање и размену знања међу њима.
Нема коментара:
Постави коментар