Водећи вавилонски амора
Абаје (умро око 338. године) био је истакнути вавилонски амора четврте генерације. Студирао је код свог ујака Рабе бар Нахманија и код Јосефа бар Хије из Пумбедите. Његово учење одражава његову ерудицију и суптилну аналитичку способност, црпећи знање из Вавилоније и, индиректно, из Палестине. Након смрти Јосефа (око 323. године), Абаје је постао главни учитељ у Пумбедити, где је поучавао студенте појединачно о правним, агадским и егзегетским темама. Такође је предавао широј јавности на пирка окупљањима, која су се одржавала суботом и у посебним приликама. У својој улози судије локалног јеврејског суда и надзорника тржишних тегова и мера, примењивао је рабинско право.
Аналитички ум и посвећеност тексту
Абаје је имао независан ум, процењујући обе стране питања и, наводно, чак је прибегавао клетвама како би подржао или оспорио одређено мишљење (Б.Т., Бер. 29а). Заједно са Равом, Јосефовим сином, користио је терминологију за концептуализацију књижевних карактеристика Мишне и подучавао бараитот, сопствене верзије формулисаног закона које су могле да оспоравају Мишну. Рава и Абаје су упоређивали ранија учења и процењивали њихову логику и однос према Мишни. Записи Талмуда о овим расправама, међутим, могли су бити обликовани од стране поствавилонских ауторитета. Пошто је Абаје одбијао да усклади неслагања између Мишне и других извора, ограничавао је Мишну, наводећи да њено правило не важи за све случајеве, или је признавао недоследност између извора. Ова осетљивост на текст такође се види у његовом интересовању за процену одговарајућих тумачења Светог писма (Б.Т., Хул. 133а).
Абајева репутација и духовност
Приче о Абајеу приказују га као скромног; посвећеног проучавању Торе, чак и када је био сиромашан (Б.Т., Гит. 60б); пажљивог према студентима (Б.Т., Шаб. 118б–119а), старијима и незнабошцима (Б.Т., Бер. 17а); и човека добрих дела (Б.Т., Р. ха-Ш. 18а). Ова репутација се огледа у његовом диктуму да „волети Господа Бога свога“ захтева од човека да учини да Божје име постане вољено од других, јер ће људи приписивати нечија добра дела нечијој преданости Богу (Б.Т., Јома 86а). Сродна Абајева учења тврде да се онај ко следи учење мудраца назива свецем, а проучавање Торе и добра дела доносе божанске благослове и заштиту од зла. Наводно показујући свест о Богу од своје младости (Б.Т., Бер. 48а), предавао је о стварању и манифестацији божанског у свету, као и о греху и искупљењу, и учио да се божанско присуство налази у синагогама, иако је уздигао побожност проучавања Торе изнад побожности молитве.
Натприродне приче и наслеђе
Више натприродних прича кружило је о Абајеу и Рави него о другима из њихове генерације, а у њима је Абаје чешће био у контакту са божанским царством чак и од Раве. Људи су веровали да је Абаје био заштићен од демона, прималац божанских комуникација, извор практичних добрих савета и, попут неких других древних светих појединаца, жонглер (Б.Т., Сук. 53а). С друге стране, каснији кругови су изјавили да закон следи Раву, а не Абајеа у свим случајевима осим у шест (Б.Т., Б.М. 22б).
Нема коментара:
Постави коментар