Акадска религија

Акадска религија се односи на верска веровања и праксе Акадског царства, које је доминирало Месопотамијом од отприлике 2334. до 2154. године пре нове ере под владарима попут Саргона Акадског и Нарам-Сина. Иако се у великој мери надовезала на постојеће сумерске верске традиције, увела је и јединствене елементе и отворила пут каснијим вавилонским и асирским религијама.

Синкретизам са сумерском религијом:

Акађани, народ који је говорио семитски језик, углавном су усвојили и интегрисали сумерски пантеон и митолошке традиције. Овај процес синкретизма довео је до „месопотамског пантеона“ где су сумерским божанствима често давана акадска имена или епитети, а њихове улоге су понекад реинтерпретиране. На пример:

• Ан (сумерски) је постао Ану (акадски): бог неба, врховно божанство.
• Енлил (сумерски): Бог ваздуха, ветра и олуја, често сматран краљем богова. Његов значај се наставио у акадској религији.
• Енки (сумерски) је постао Еа (акадски): бог мудрости, заната и свеже воде.
• Инана (сумерска) постала је Иштар (акадска): богиња љубави, лепоте, плодности и ратовања. Иштар је постала посебно истакнута у акадској религији, одражавајући нагласак царства на војним освајањима и моћи. Била је повезана са планетом Венером.
• Нана (сумерски) је постао Син (акадски): бог месеца.
• Уту (сумерски) је постао Шамаш (акадски): бог сунца и бог правде. Шамаш је био кључан за заклетве и судске поступке.
• Нинхурсаг (сумерска): богиња земље, повезана са плодношћу и порођајем.

Кључне карактеристике и уверења:

1. Политеизам: Као и сумерска религија, акадска религија је била политеистичка, са огромним пантеоном богова и богиња повезаних са природним силама, небеским телима, градовима и људским активностима.
2. Антропоморфна божанства: Богови су углавном били антропоморфни, поседовали су људске облике, емоције, а понекад и мане. Веровало се да директно интервенишу у људским пословима.
3. Божанска хијерархија: Иако је постојао главни бог (често Ану или Енлил), пантеон је имао хијерархијску структуру, понекад виђену као божанска скупштина која је одређивала судбине.
4. Митови о стварању: Акадска митологија обухватала је митове о стварању, као што је каснији вавилонски Енума Елиш, који је, иако првенствено вавилонски, црпио на раније месопотамске традиције. Он говори о победи бога Мардука (који се истакао у акадском периоду као бог заштитник Вавилона) над чудовиштем хаоса Тијамат, што је довело до стварања света и човечанства.
5. Сврха човечанства: Веровало се да су људи створени да служе боговима, да им обезбеђују храну, пиће и обожавање, чиме би богове ослобађали рада.
6. Загробни живот: Акадски поглед на загробни живот, сличан сумерском, био је генерално суморан. Покојник је одлазио у мрачни подземни свет познат као Иркала или „Земља без повратка“, којим је владала богиња Ерешкигал (ову улогу је касније понекад делила са Нергалом).
7. Краљевство и божанство: Значајан развој догађаја током акадског периода било је обожење краљева. Нарам-Син, Саргонов унук, прогласио се богом и узео титулу „Краљ четири стране света“, истичући свој божански ауторитет и огроман домет царства. Ово је било значајно одступање од ранијег сумерског краљевства, где су краљеви обично виђени као земаљски представници богова, а не као сами богови.

Праксе и ритуали:

• Храмови и зигурати: Храмови су били централне институције акадске религије, сматрани земаљским пребивалиштима богова. Зигурати, масивне терасасте грађевине, служили су као храмовне куле, повезујући небо и земљу.
• Дневни ритуали: Свештеници су обављали дневне ритуале, укључујући приношење хране, пића и тамјана култним статуама божанстава, за које се веровало да су физичко отелотворење богова. Ове статуе су ритуално пране, облачене и храњене.
• Молитве и химне: Молитве, химне и бајалице коришћене су за упућивање молби боговима, одвраћање зла и тражење исцељења.
• Фестивали: Главни фестивали обележавали су важне пољопривредне и небеске догађаје, подстичући кохезију заједнице. Фестивал Акиту (новогодишњи фестивал), иако првенствено повезан са Вавилоном и Мардуком, има корене у ранијим месопотамским традицијама и славио се у неком облику током акадског периода. Укључивао је процесије, жртве и реконструкцију митолошких догађаја како би се осигурала космичка обнова.
• Прорицање и предзнаци: Прорицање је било широко практиковано како би се разумела воља богова и предвидели будући догађаји. То је укључивало технике попут екстиспиције (испитивање животињских утроба), астрологије (тумачење небеских појава) и тумачења снова. Предзнаци су пажљиво бележени и тумачени и за краљеве и за појединце.
• Заветни приноси: Појединци су приносили личну побожност и заветне приносе како би тражили божанску наклоност и заштиту, често посвећујући статуе или предмете са угравираним предметима божанству.
• Магија: Магија је играла улогу у свакодневном животу, користила се за заштиту од злих духова, лечење и друге практичне сврхе.

Утицај на касније месопотамске религије:

Акадска религија је формирала кључни мост између сумерских и касније вавилонских и асирских верских традиција.

• Језичка промена: Док је сумерски остао језик литургије и науке, акадски је постао доминантан говорни језик, а имена богова су често постајала позната по својим акадским облицима.
• Мардуков успон: Акадски период је обележио почетак Мардуковог истакнутог доба, који је кулминирао у старовавилонском периоду када је постао врховни бог вавилонског пантеона и херој епа Енума Елиш.
• Краљевско божанство: Концепт обоженог краља, иако је касније напуштен од стране већине вавилонских и асирских владара (који су више волели да буду виђени као омиљене слуге богова), имао је свој преседан у Акадском царству.
• Континуитет пантеона и пракси: Многа од основних божанстава, митова и ритуалних пракси успостављених или учвршћених током акадског периода наставила су да буду централна за вавилонске и асирске религије миленијумима.

У суштини, акадска религија је била динамична синтеза аутохтоних семитских веровања и богатог верског наслеђа Сумераца, постављајући темеље за трајне месопотамске верске традиције које ће уследити.

Богиња Иштар на акадском печату, 2350–2150. п. н. е.