Аксаков, Иван

Иван Сергејевич Аксаков (8. октобар 1823 [по старом календару 26. септембар] — 8. фебруар 1886 [по старом календару 27. јануара]) је био истакнути руски новинар, публициста и једна од водећих личности словенофилског покрета у Русији у 19. веку.

Рани живот и породица:

Иван Аксаков је рођен у угледној и културно значајној руској породици. Био је син чувеног писца Сергеја Тимофејевича Аксакова, познатог по својим полуаутобиографским делима и природописима. Његов старији брат био је Константин Аксаков, још један утицајни рани словенофилски мислилац. Одрастање у таквој интелектуалној и књижевној породици дубоко је обликовало његов поглед на свет и посвећеност руском националном идентитету.

У почетку је градио каријеру у државној служби, радећи у Министарству правде, а касније у Министарству унутрашњих послова, али његова права страст лежала је у новинарству и јавном интелектуалном животу.

Кључна улога у славенофилству:

Иван Аксаков се сматра једним од најдоследнијих и најутицајнијих практичара словенофилских идеја, дајући покрету израженију политичку и друштвену димензију него неки од његових ранијих, филозофскије настројених заговорника.

Славенофилство је био интелектуални покрет у Русији 19. века који се супротстављао вестернизацији коју су заговарали западњаци. Славенофили су веровали да Русија поседује јединствен историјски пут, културу и духовни идентитет утемељен у њеној православној хришћанској вери, систему заједничког сељачког земљопоседовања (община) и урођеној моралној супериорности руског народа. Залагали су се за то да се Русија развија по сопственом путу, одбацујући имитацију Запада.

Новинарска каријера и заговарање:

Аксаковљево главно средство за ширење словенофилских идеја био је његов опсежан новинарски рад. Био је неуморни уредник и сарадник неколико утицајних словенофилских часописа:

• „Руска беседа“ (Руски разговор): Био је кључна фигура у овом раном славенофилском часопису, који је служио као платформа за артикулисање њихових основних идеја о руској јединствености, значају православља и заједничком духу.
• „Парус“ (Једро): Краткотрајна, али значајна публикација.
• „Ден“ (Дан): Водећи словенофилски лист (1861–1865) где је Аксаков био уредник. Овде се залагао за еманципацију кметова, залагао се за локалну самоуправу (Земство) и критиковао бирократске ексцесе царског режима, остајући притом лојалан монархији.
• „Москва“ (Москва): Још један важан словенофилски лист (1867-1868) који је уређивао.
• „Рус“ (Русија): Можда његова најпознатија и најутицајнија публикација, основана 1880. године. Кроз „Рус“, Аксаков је доследно промовисао словенофилске идеале, често привлачећи пажњу владиних цензора због своје отворене критике корупције, друштвених проблема и спољне политике.

Кључни ставови и ставови:

• Православље: Чврсти бранилац руског православља као духовног темеља нације, сматрајући га супериорним у односу на западни католицизам и протестантизам.
• Сељаштво и општина: Идеализовали су руско сељаштво и општину (заједничко власништво над земљом и самоуправу) као отелотворење правог руског духа и модел друштвене организације, слободан од западног индивидуализма.
• Земство: Снажан заговорник Земства (локалних самоуправних савета) као средства за веће учешће јавности и истински израз руске друштвене организације од темеља, уместо бирократске контроле одозго надоле.
• Слобода говора (за ограничену публику): Иако је био критичан према цензури, његова концепција слободе говора често је била везана за „глас земље“ (народа) који се обраћа цару, а не нужно за неограничену индивидуалну слободу.
• Панславизам и Источно питање: Иван Аксаков је био страствени панслависта. Веровао је у културно, духовно и политичко јединство свих словенских народа под руским вођством. Био је гласни заговорник руске интервенције на Балкану ради ослобођења православних Словена од османске власти, посебно током Руско-турског рата 1877-1878. У томе је видео историјску и духовну мисију Русије.
• Антисемитизам: Нажалост, као и многи словенофили свог времена, Аксаков је имао значајне антисемитске ставове, који су се понекад појављивали у његовим списима, одражавајући предрасуде које су преовладавале у одређеним сегментима руског друштва 19. века.

Наслеђе:

Иван Аксаков је умро 1886. године, препознат као водећи глас за посебан руски пут. Његови новинарски напори и непоколебљива посвећеност помогли су да се славенофилство обликује од филозофске струје у моћну друштвену и политичку снагу. Инспирисао је наредне генерације руских националиста и конзервативаца и оставио трајан траг на руску интелектуалну мисао, чак и док се Русија настављала борити са напетошћу између свог јединственог идентитета и односа са Западом.

Портрет Иље Рјепина