Абраванел, Исак бен Јуда

Истакнути јеврејски мислилац и државник

Исак бен Јуда Абраванел (1437–1508), познатији као Абарбанел, био је значајна личност у јеврејској историји, делотворан као државник, филозоф, библијски коментатор и финансијер у Португалу, Кастиљи и Италији. Рођен у Лисабону у угледној јеврејској породици, рано је показао изузетну интелигенцију и познавање рабинске литературе и савремених наука. Његове финансијске вештине привукле су пажњу краља Алфонса V Португалског, који га је запослио као благајника. Абарбанел је користио свој положај и богатство да помаже својим сународницима, укључујући допринос откупу јеврејских заробљеника у Арзили. Након смрти краља Алфонса, био је приморан да побегне у Кастиљу 1483. године, где се посветио библијским студијама пре него што је поново ушао у службу, овога пута код Кастиљске круне, помажући у финансирању краљевске војске током Реконкисте.

Абарбанел и протеривање Јевреја из Шпаније

Један од најзначајнијих тренутака у Абарбанеловом животу везан је за Алхамбра декрет из 1492. године, којим су Католички монарси наредили протеривање Јевреја из Шпаније. Абарбанел је уложио све напоре да убеди краља да опозове едикт, нудећи значајне суме новца, укључујући, како се тврди, 600.000 круна. Међутим, његови напори су били узалудни због отпора Томаса де Торкемаде, великог инквизитора. Успео је једино да одложи датум протеривања за два дана. Након протеривања, Абарбанел је отишао у Напуљ, а касније, након француског освајања града, у Месину, Крф и Монополи, да би се коначно настанио у Венецији 1503. године, где је учествовао у преговорима о трговинском споразуму између Португала и Венецијанске републике. Умро је у Венецији 1508. године, а сахрањен је у Падови, иако његово гробно место није познато због уништења јеврејског гробља током опсаде Падове 1509. године. Међу његовим наводним потомцима су руски писац Борис Пастернак и бразилски медијски магнат Силвио Сантос.

Дело Исака Абарбанела: егзегеза, филозофија и апологетика

Абарбанел је био плодан писац, а његова дела се деле у три главне категорије: егзегеза, филозофија и апологетика. Његови егзегетски коментари на Тору и Пророке („Перуш“) истакли су се по томе што је у обзир узимао друштвене и политичке проблеме свог времена, верујући да је за разумевање Библије неопходно промишљати о стварном животу јеврејског народа. У својим уводима у књиге пророка, детаљно је обрађивао садржај, ауторе и време настанка, чинећи своја дела приступачнијим. Иако се противио екстремном рационализму и филозофској алегорији, сам је користио филозофске концепте, нарочито у коментару на Тору. Његови коментари су често цитирали Мидраш, али је задржао право да критикује изворе када се нису поклапали са дословним значењем текста. Абарбанелова егзегеза била је обликована и са циљем да улије наду Јеврејима у Шпанији у скори долазак Месије, што га је разликовало од многих савремених филозофа.

Филозофски и месијански погледи

У области филозофије, Абарбанел је био критичан према јеврејским претходницима који су заступали либералније ставове у верско-филозофским питањима, називајући их неверницима. Иако је био ауторитет у филозофији, суштински се противио филозофији као методи разумевања религије, јер је своје схватање јудаизма заснивао на Божјем откривењу у јеврејској историји. Његово најважније верско дело, „Рош Амана“ (Врхунац вере), бранило је Мајмонидових 13 начела вере, али је закључивало да јудаизам нема ништа заједничко са људском науком, већ да су учења Торе све Божје објаве једнаке вредности. Абарбанел је веровао да су науке потекле од Јевреја, божански инспирисане као Тора, а одатле су пренете Грцима и Римљанима. Такође се енергично борио против Мајмонидових тумачења пророчких визија као производа маште, инсистирајући на томе да су то били стварни догађаји и чуда.

Оцене његових дела и наслеђе

Абарбанелова дела су изазвала различите реакције, посебно његови ставови о раси и ропству. Према историчару Дејвиду Брајону Дејвису, Абарбанел је, након што је видео многе црне робове у Португалу и Шпанији, спојио Аристотелову теорију природних робова са веровањем да је библијски Ноје проклео Хама и Ханана, закључивши да ропство анимистичких црних Африканаца треба да буде вечно. Међутим, други научници, попут Џонатана Шорша, истичу Абарбанелове хуманистичке ставове, попут његове реакције на караитског коментатора који је црнкиње описао као промискуитетне, где Абарбанел брани њихову лојалност. Шорш тврди да су Абарбанелови конфликтни ставови одраз утицаја савременика и тадашње културе, те да његови погледи на стварне Црнце у Португалу показују сложеност његовог размишљања. Наслеђе Исака Абарбанела је живо: париска синагога „Дон Исак Абарбанел“ названа је у његово сећање.

Приказ јеврејског трговца из 17. века, често коришћен као замена за Абарбанела