Аполинарије Лаодикијски

Аполинарије Лаодикијски (око 310 – око 390. године нове ере) био је истакнути теолог и епископ Лаодикије у Сирији током 4. века. У почетку поштовани бранилац никејске ортодоксије против аријанизма (који је порицао Христову пуну божанску природу), касније је развио контроверзну христолошку доктрину која је на крају осуђена као јерес.

Његов теолошки циљ:

Аполинаријева главна брига била је да заштити пуну божанственост Исуса Христа и да објасни како се божански Логос (Реч) може сјединити са људским телом без стварања два одвојена ентитета или угрожавања Христове безгрешности. Тежио је да избегне идеју о две различите личности у Христу, за коју се плашио да би настала ако би Христос имао потпуну људску природу (тело и разумну душу) поред божанског Логоса. Његова христологија се често посматра као покушај да се реши загонетка како је Бог постао човек, а остао Бог.

Аполинаризам (Његово христолошко учење):

Аполинарије је предложио христологију Логос-саркс (Реч-тело), ​​тврдећи да је у Исусу Христу божански Логос (Друга Личност Тројице) заузео место људске рационалне душе или ума.

Његов модел Христове природе је типично представљен као:

• Људско тело (сома)
• Људска животињска душа (psyche alogos - ирационална душа, седиште емоција/инстиката)
• Божански Логос (nous theios - божански ум/разум), замењујући људску рационалну душу (nous logikos).

У суштини, Аполинарије је веровао да је Христос имао истински људско тело и људске емоције, али да је Његов ум био потпуно божански. Логос је био рационални контролни принцип, спречавајући сваки потенцијал за грех који би потпуни људски ум, подложан палој људској вољи, могао поседовати.

Разлози за његов став:

1. Заштита Христовог божанства и јединства: Плашио се да ако би Христос имао потпуну људску душу, она би била одвојени центар свести, што би довело до две различите личности (Бога и човека) уместо једне уједињене личности Христа. Ово је такође био покушај да се спречи идеја да божански Логос само обитава у људском бићу.
2. Осигуравање Христове безгрешности: Аполинарије је веровао да ће потпун људски ум, са својом урођеном погрешивошћу и склоношћу ка греху, учинити Христа подложним греху. Заменом људске рационалне душе божанским Логосом, Христова беспрекорност (немогућност греха) је била загарантована.
3. Обезбеђивање спасоносне ефикасности: Да Христос није био потпуно божански у свом контролном уму, његова жртва не би могла у потпуности откупити човечанство.

Проблеми и осуда аполинаризма:

Упркос добрим намерама, Аполинаријева доктрина је фундаментално угрозила Христову пуну човечност и на крају је осуђена као јерес из неколико критичних разлога:

1. Непотпуна човечност: Ако је Христу недостајала људска рационална душа или ум, он није био истински и потпуно човек. Ово је поткопавало Оваплоћење, чинећи Христа нечим мање од потпуног човека.
2. Компромитовано спасење: Најпознатији теолошки приговор дошао је од кападокијских Отаца (посебно Григорија Назијанског), који су артикулисали принцип: „Оно што се не претпоставља, није исцељено“ (to aproslepton atherapeúton). Ако божански Логос није претпоставио потпуну људску рационалну душу, онда људска рационална душа (која је за многе теологе седиште греха) не би могла бити искупљена или освећена Христовим спасоносним делом.
3. Недостатак истинског људског искуства: Без потпуног људског ума, Христова искуства раста, искушења, учења и патње не би могла бити истински људска или се са њима може поистоветити, умањујући значај Његовог примера.

Аполинаризам је био широко препознат као проблематичан и осудило га је неколико локалних синода, укључујући и оне у Риму под папом Дамасом I (око 377-382. године нове ере) и Александрији. Дефинитивна осуда дошла је на Првом сабору у Цариграду 381. године нове ере (Други васељенски сабор). Овај сабор је поново потврдио Никејски символ вере и експлицитно потврдио да Христос поседује потпуну људску природу, укључујући рационалну људску душу, поред своје потпуне божанске природе, без мешања или раздвајања.

Аполинаријеве грешке, иако осуђене, одиграле су важну улогу у развоју ортодоксне христологије приморавајући теологе да прецизније артикулишу како Христос може бити и истински Бог и истински човек у једној особи, без умањивања било које природе. Његова доктрина постала је теолошки „негативан пример“ у каснијим христолошким дебатама, помажући да се утрти пут за Халкидонску дефиницију.