Апокатастаза

Апокатастаза (старогрчки: ἀποκατάστασις), што значи „рестаурација“, „реституција“ или „поновно успостављање“, је теолошки концепт првенствено повезан са универзалним спасењем, који сугерише да ће сва разумна бића, укључујући проклете, па чак и Сатану и демоне, на крају бити помирена са Богом. Она подразумева коначно, потпуно враћање свих ствари у њихово првобитно савршено стање.

Библијска основа:

Термин „апокатастаза“ појављује се у Новом завету, а најзначајније у Делима апостолским 3:21 , где Петар говори о Исусу:

„...кога небо мора примити до периода обнове свега о чему је Бог говорио кроз уста својих светих пророка од давнина.“ (NASB) Други преводи користе „обнова свега што је речено“ (NRSV) или „обнова свих ствари“ (KJV).

Иако је овај стих примарна текстуална основа за концепт, његово тумачење је предмет жестоких дебата. Заговорници апокатастазе виде га као универзалну духовну обнову, док критичари тврде да се односи на обнову стварања у еденско стање или испуњење одређених пророчких обећања, не нужно на спасење свих душа.

Историјски развој и заговорници:

Најистакнутији историјски заговорник апокатастазе био је Ориген из Александрије (око 185. – око 254. године нове ере), један од најутицајнијих раних хришћанских теолога. Његово схватање апокатастазе било је сложено и дубоко укорењено у његовом филозофском оквиру, који је укључивао:

• Преегзистенцију душа: Ориген је веровао да су све рационалне душе постојале као чисте интелигенције пре свог пада и отелотворења.
• Поправну казну: Казну у загробном животу (укључујући и пакао) сматрао је корективном и прочишћавајућом, а не вечно одмаздном. Душе би пролазиле кроз различите фазе прочишћења, сличне духовном „чистилишту“, док се потпуно не би вратиле својој првобитној чистоти.
• Слободну вољу и коначни избор: Ориген је тврдио да ће слободна воља увек постојати, чак и у обновљеном стању. Стога, чак и након обнове, теоретски је постојала могућност још једног пада, иако је веровао да ће искуство прочишћења на крају довести сва разумна бића до слободног избора Бога.
• Универзално помирење: Његова визија се протезала на сва разумна створења, укључујући анђеле, демоне, па чак и самог Сатану, који ће на крају, након векова прочишћења и покајања, бити враћени у своје првобитно јединство са Богом. Овај процес се сматрао Божјом коначном победом над злом, не кроз уништење, већ кроз савршену обнову Његовог стварања.

Други рани црквени оци који су изражавали ставове саосећања према универзалној обнови или су били отворени за ту могућност укључују Григорија Ниског (око 335 – око 395. године нове ере) и можда Климента Александријског.

Осуда и контроверза:

Оригенове контроверзније доктрине, укључујући апокатастазу, осуђене су као оригенизам на Петом васељенском сабору у Цариграду 553. године нове ере. Међутим, прецизна природа и обим ове осуде су предмет расправе међу научницима. Неки тврде да су анатеме биле усмерене на специфична, екстремна тумачења Оригенове мисли (често постхумно приписана или преувеличана), а не на цео његов корпус, или да је осуда апокатастазе првенствено била против идеје цикличног пада и обнове, где бића могу више пута падати и бити обновљена, а не коначног, дефинитивног универзалног спасења.

Разлози за његову осуду и контроверзе око ње били су:

• Поткопавање правде и слободне воље: Критичари су тврдили да ако се сви на крају спасу, то негира важност моралног избора и божанског суда, умањујући подстицај за врлински живот и озбиљност греха.
• Вечност пакла: Доктрина је директно противречила новој мејнстрим хришћанској доктрини о вечној свесној казни у паклу.
• Божанска немоћ (за неке): Неки су то сматрали сугестијом Божје немогућности да дефинитивно превазиђе зло или да је Његово створење несавршено.

Модерна тумачења и препород:

Упркос историјској осуди, концепт апокатастазе је доживео препород у неким теолошким круговима, посебно унутар одређених струја хришћанског универзализма.

• Разлика од општег универзализма: Иако су сви облици апокатастазе универзалистички (сви ће бити спасени), нису сви универзализми апокатастазични. Апокатастаза посебно подразумева враћање у првобитно стање или потпуно помирење које укључује свако рационално биће. Многи модерни универзалисти једноставно верују у коначно спасење целог човечанства, а да се нужно не придржавају пуне оригенистичке космологије или идеје демонске рестаурације.
• Аргументи за препород: Заговорници тврде да је апокатастаза више у складу са Божјом савршеном љубављу, милошћу и жељом да се сви спасу (нпр. 1. Тимотеју 2:4). Они често реинтерпретирају библијске одломке о паклу као да се односе на чистилиште или корективну казну, а не на вечно мучење.

Укратко, апокатастаза је дубок и контроверзан теолошки концепт који постулира коначну обнову и помирење свих разумних бића са Богом. Укорењена у раној Цркви, посебно у Оригеновој мисли, она и даље изазива дебату о божанској правди, људској слободној вољи и коначној судбини стварања.