Атиша

Атиша Дипанкара Шриђнана (982–1054. н.е.) је био кључна личност у историји тибетанског будизма, прослављени индијски будистички учитељ, научник и мајстор медитације. Њему се првенствено приписује друго велико ширење (или "други круг точак Дарме") будизма на Тибету, чиме је ревитализовао Дарму након периода опадања и прогона.

Живот и путовање на Тибет

Рођен у краљевској породици у данашњем Бангладешу (Викрампур, Бенгал), Атиша је од раног детињства стекао опсежно образовање у будистичким и небудистичким традицијама. Постао је стручњак за различите будистичке школе, укључујући махајану, вађрајану и сарвастиваду, и учио је код многих истакнутих учитеља широм Индије. Посебно је био познат по свом мајсторству у филозофији Прађнапарамите (Савршенство мудрости) и дубоком разумевању логике и епистемологије.

Атиша је служио као игуман престижног манастира Викрамашила у Индији, великог центра будистичке учености. Његова слава допрла је до Тибета, који је тада пролазио кроз период опадања будистичке праксе, са неким исквареним традицијама и недостатком јасних смерница. Краљ Јеше О из Гугеа (западни Тибет) и његов пранећак Ђангчуп О уложили су огромне напоре да позову Атишу на Тибет, шаљући делегације и злато како би превазишли његову почетну невољност.

Атиша је коначно стигао на Тибет 1042. године нове ере и провео је преосталих 13 година свог живота тамо, неуморно подучавајући, пишући и реформишући будистичку праксу.

Доприноси тибетанском будизму

Атишин утицај на тибетански будизам био је дубок и далекосежан:

1. Обнова чисте Дарме: Исправио је неспоразуме Дарме, посебно у вези са односом између монашке дисциплине (Винаје) и тантричких пракси. Нагласио је важност етичког понашања и поступних фаза духовног развоја као предуслова за тантричку реализацију.
2. Кадам традиција: Основао је Кадам (бКа' гдамс) школу, једну од "Нових школа" (Сарма) тибетанског будизма. Кадам традиција је наглашавала уравнотежен приступ пракси, интегришући монашку дисциплину, аналитичку медитацију о празнини и саосећајно деловање, све засновано на учењима историјског Буде.
3. Ламрим (Фазе пута): Атишин најутицајнији текст је "Лампа за пут до просветљења" (Бyанг чуб лам гyи сгрон ма). Овај текст је увео концепт ламрима, или "фаза пута до просветљења", систематске и поступне презентације будистичких учења. Ламрим организује огроман низ будистичких доктрина у јасан, прогресиван низ погодан за практиканте свих способности. Ова методологија је постала темељна за све наредне школе тибетанског будизма, посебно школу Гелуг (која је еволуирала из Кадам традиције).
4. Нагласак на Бодичити: Снажно је поново нагласио важност Бодичите, алтруистичке тежње да се постигне просветљење за добробит свих живих бића, као основне мотивације за сву будистичку праксу.
5. Превод и ученост: Надгледао је и учествовао у преводу бројних санскритских будистичких текстова на тибетански, обезбеђујући тачан пренос индијског будистичког знања.

Наслеђе

Атишина учења чинила су темељ на коме су изграђене касније тибетанске будистичке традиције, посебно школа Гелуг коју је основао Ђе Цонгкапа. Цонгкапини ламрим текстови, попут "Ламрим Ченмо", директна су разрада Атишиног оригиналног дела.

Он се на Тибету поштује као други Буда због своје улоге у прочишћавању и консолидацији Дарме, обезбеђујући њен континуитет и процват у Земљи снега. Његово наглашавање поступности, етике и интеграције различитих аспеката пута наставља да утиче на тибетанску будистичку праксу до данас.

На овом тибетанском приказу из дванаестог века, Атиша левом руком држи дугачак, танак рукопис од палминог листа, а десном руком прави гест подучавања. Направљен је у манастиру Кадам у Тибету, тренутно се чува у Метрополитен музеју уметности.