Алавити

Алавијуни, познатији као алавити (арапски: العلويون, ал-ʿAlawiyyūn), су езотерична етнорелигијска група првенствено концентрисана у Леванту, посебно у приобалним и планинским регионима Сирије, где чине значајну мањину (око 10-13% становништва). Постоје и заједнице у Либану и јужној Турској.

Њихова религија, алавизам (понекад називан старијим именом, нушајризам, по свом оснивачу), је тајни и синкретички огранак раног шиитског ислама који се појавио у 9. веку нове ере. Развио се из онога што је познато као гулат (екстремистичке) гране шиизма, које су заступале ставове које је главни ток шиитског ислама сматрао хетеродоксним.

Основна веровања и теологија:

Алавитска веровања се углавном држе у тајности од спољашњих посматрача и неиницираних чланова, а основне доктрине се откривају само неколицини одабраних људи након дугог процеса иницијације. Међутим, научно разумевање и ограничени јавни текстови откривају сложену теологију:

1. Божанско Тројство (AMS): Централна догма је веровање у божанско Тројство или цикличну манифестацију Бога у три аспекта, формирајући „недељиво тројство“. Ово тројство се обично схвата као:

   • Ма'на (معنى - Значење/Суштина): Врховна, крајња божанска суштина.
   • Исм (اسم - Име/Вео): Манифестација Ма'не, космичког интелекта.
   • Баб (باب - Врата/Капија): „Врата“ кроз која се Исм манифестује човечанству. У коначној и најсавршенијој инкарнацији, ово тројство се схвата као Али (Ма'на), Мухамед (Исм) и Салман ел-Фариси (Баб). Алавити високо поштују Алија ибн Аби Талиба (четвртог рашидунског калифа и првог шиитског имама), често га сматрајући божанском инкарнацијом или манифестацијом Бога. Њихово сведочанство вере (Шехада) се често наводи као „Нема Бога осим Алија, нема вела осим Мухамеда, и нема баба осим Салмана“.

2. Реинкарнација (метемпсихоза): Алавити верују у селидбу душа (реинкарнацију). Судбина душе у следећем животу зависи од њених поступака у овом. Они који су истински побожни могу се поново родити као звезде или небеска тела, док се мање врлинске душе могу поново родити у животињским облицима или као не-алавити.

3. Езотерично тумачење: Они практикују та'вил, езотерично тумачење Курана и исламског закона, верујући да верски текстови имају скривена, дубља значења доступна само инициранима. Ово се значајно разликује од главних сунитских и тумачења дванаестеричних шиита.

4. Синкретизам: Алавизам има значајне синкретичке елементе, спајајући аспекте:

   • Шиитског ислама: Поштовање Алија, имама и одређених историјских личности.
   • Древне иранске и гностичке традиције: Веровања у еманације, космичке циклусе и езотерично знање.
   • Хришћанства: Елементи као што су освећење вина (слично литургији), прослава одређених хришћанских празника (као што су Божић, а понекад и Духови) и облик тројства (иако различит од хришћанског).
   • Предисламске традиције: Могући утицаји старијих регионалних веровања.

Праксе и обреди:

Алавитске праксе се значајно разликују од мејнстрим ислама, што је навело многе сунитске, па чак и неке шиитске учењаке (дванаестеричне), да их сматрају ван оквира ислама.

• Тајни ритуали: Већина ритуала се изводи на приватним окупљањима, често у присуству верских старешина (шејхова), и затворени су за спољашње посматраче и непосвећене чланове.
• Без џамија: Традиционално, алавити не граде џамије већ одржавају своје верске службе у приватним кућама или одређеним местима за састанке (хилва).
• Ограничени исламски стубови: Они генерално не поштују традиционалних пет стубова ислама на исти начин као сунити или дванаестерични шиити. На пример:
  • Они не обављају дневне ритуалне молитве (салат) пет пута дневно.
  • Они обично не посте током Рамазана (мада би неки то могли поштовати као културну праксу).
  • Они не обављају хаџ (ходочашће у Меку).
  • Доброчинство (зекат) се често схвата другачије.
• Конзумирање вина: За разлику од већине муслимана, алавити не забрањују конзумирање вина, које игра ритуалну улогу у неким њиховим церемонијама.
• Празници: Славе неке исламске празнике, попут Курбан бајрама и Рамазанског бајрама, али и преисламске персијске празнике (као што је Новруз) и одређене хришћанске празнике.
• Такија (Прикривање): Због историјског прогона, алавити имају дугу традицију такије, верски санкционисаног прикривања или скривања својих веровања како би се заштитили од штете.

Историјски развој и политичка улога:

• Порекло: Секта је настала у 9. веку у Ираку преко Мухамеда ибн Нушајра (умро 874), који је тврдио да је Баб (врата) једанаестог шиитског имама, Хасана ел-Аскарија, и да је примио тајна учења.
• Консолидација у Сирији: Заједницу су касније организовале и прошириле у северној Сирији личности попут ал-Хасибија (умро 957. или 968.). На крају су се концентрисали у планинском региону Латакије, природном уточишту које је пружало заштиту од прогона.
• Прогон: Кроз историју, алавити су се суочавали са тешким прогоном од стране разних царстава којима су доминирали сунити, укључујући Ајубиде, Мамелуке и Османлије, који су их често сматрали јеретицима или отпадницима.
• Француски мандат и успон на власт: Прекретница се догодила током француског мандата над Сиријом (1920-1946). Французи, желећи да заваде и владају, фаворизовали су мањине попут алавита, регрутујући их у војску и администрацију. То је омогућило алавитима, дуго маргинализованим, да стекну друштвену мобилност и на крају политички утицај.
• Династија Асад: Овај успон је кулминирао успоном Хафеза ел Асада, алавита, који је преузео власт у Сирији 1970. године и успоставио баасистички режим којим су доминирали алавити. Његов син, Башар ел Асад, наставио је ову владавину до недавног колапса његовог режима крајем 2024. године. Владавина породице Асад створила је високо централизовану и често бруталну државу, са алавитима на кључним позицијама у војсци и обавештајним службама, што је довело до негодовања међу сунитском већином.
• Однос са главним токовима ислама: Иако алавити тврде да имају исламски идентитет, а неки шиитски дванаестерични алими (посебно Муса ел-Садр 1970-их) издали су фетве којима их признају као грану шиитског ислама (делимично из политичких разлога, посебно у контексту савеза Сирије са Ираном), њихова теолошка посебност значи да их шире сунитске, па чак ни главне шиитске заједнице, генерално не сматрају ортодоксним муслиманима.

Алавијуни остају предмет и академске фасцинације и политичке осетљивости због своје јединствене верске традиције и свог историјског и скорашњег политичког значаја у Сирији.

Алавитски соколар кога је фотографисао Френк Харли у Банијасу, у Сирији, током Другог светског рата.